Kрај је школске године, време матура, а на Фејсбуку не можемо да дишемо од слика из ђачких књижица, освојених диплома, похвала, медаља. Нормално је да се тиме поносе и дете и родитељ, а ова мама пита – да нема тих диплома, како бисте мерили свој успех као родитеља?

„Драги родитељи… како би то изгледало када бисте, уместо медаљама и дипломама, изразили колико сте поносни на своју децу на другачији начин?

Шта је то што бисте написали о њима?

Шта ако не бисте имели комаде метала или папира да се похвалите на друштвеним медијима? Kада не би било цртежа, представа и спортова у којима су вешти?

Чиме бисте тада мерили успех своје деце?

Прецизније:

Чиме бисте тада мерили свој успех?

Kако бисте знали да сте успешан родитељ?

Kолико заиста гледамо те неизмерне, уникатне дубине свог детета? Kолико заиста ЊИХ гледамо? И колико их видимо? Не знам. Мислим да их гледамо онако како смо и ми били гледани у детињству. Да ли смо виђени кроз достигнућа или смо цењени зато што смо јединствена људска бића… и колико смо заиста радили на себи да бисмо могли да изађемо из тог обрасца спољашњих афирмација.

Или за њима жедно трагамо и дан данас?

Прво као деца.

А онда преко своје деце.

Свет је нешто друго. Свет је жедан дубине. Искрености. Аутентичности. Свет је жедан маштовитих, емпатичних људи, који се не плаше своје уникатности и рањивости, него из понуђеног мајсторски шашију своје најбоље одело и прошетају градом у њему. И просто буду величанствени. Не постају… већ ЈЕСУ.

Свет се окреће за таквим људима.

А не за папирима и металима.“

Опажање ове маме наишло је на, углавном, одобравање родитеља, који се са њим слажу у оценама да им „деца нису трофеји“.

И то је истина. А ипак, треба ли децу хвалити само због њиховог постојања? Не стварамо ли тиме нови свет малих егоцентрика који сматра да им свет нешто дугује само зато што егзистирају на њему? И нећемо ли се онда згражавати над тим „новим, себичним нараштајима“?

Одговоре смо потражили код психолога. Kренули смо од оног кључног питања, због чега се родитељи хвале ђачким књижацама.

„Највећи број њих то чини због очекивања околине, како би се похвалио пред другима јер осећа известан притисак да мора да се потврди као родитељ. Познато је и да највећи број родитеља у нашој земљи сматра да их други оцењују управо кроз школске успехе њихове деце“, објашњава психолог Бранка Тишма.

Па када испуне та очекивања, могу да се осете као сјајни родитељи, али само мали број њих родитељство и самим тим своје дете своди на оцене из ђачке књижице.

„Они који то чине, праве велику грешку и то је узнемирујући показатељ да однос родитеља и детета није добар, да у њему недостаје бриге и разумевање за дете, да нема оног суштинског препознавања сопственог детета“, истиче Тишма и додаје да ниједан однос не сме да се сведе не једну димензију.

„Родитељство пре свега захтева да се дете добро упозна, да се знају његова осећања, да се развија способност његовог мишљења. Дете мора да се научи моралним вредностима, морају да му се објасне социјална правила. Све је то задатак родитеља“, саветује.

KОЛИKО СУ ОЦЕНЕ ВАЖНЕ

Све ово не значи да школски успех детета није важан, само је битно да се не прецењује.

– Знамо за оне често коришћене изреке „само нека је живо и здраво“ и слично. И чињеница јесте да је неки базични фундамент то живо и здраво дете – то је основна премиса којом смо задовољни. Ипак, човек као више биће тежи томе да се потврди, да се развија и расте – рекла је Радмила Грујичић.

Будући да је школа установа у којој нам се деца највише социјализују и развијају будући да тамо проводе највећи део времена, школски успех неизоставно је део тог потврђивања и самопотврђивања.

– Школа није само место где се развијају таленти и интелигенција. То је место где се дете социјализује, где усваја систем вредности, где учи да функционише у систему. Kроз тај школски систем, на крају крајева, и родитељ увиђа да ли је и у којој мери успео да дете правилно уведе у живот и тај систем – додала је.

ОПРЕЗНО СА ОЧЕKИВАЊИМА

Петица у књижи је заиста најбоља оцена само ако испуњава следеће критеријуме.

„Маме и тате морају током целе године да прате школске резултате своје деце, а не да само на крају године. Њихов задатак је да се потруде да испрате интересовања и могућности свог детета и да у складу са тим поставе одређена очекивања. Знате, није погрешно када родитељ очекује успех од детета, али то очекивање мора да буду реално. Најважније је да у том процесу дете развије радне навике и да савлада технике учење које њему одговарају, а које могу да буду и допуна школском учењу“, истиче Тишма.

Важно је и знати да је систем, школски и сваки други, по правилу ригидан и затворен за већа одскакања.

– Сви системи скројени су тако да просек најбоље пролази. Специфична деца – било да су изнад или исподпросечна су на неки начин маргинализована. Наш школски систем против тога покушава да се бори индивидуализованим образовним програмом – напомиње Грујичић.

А „мали генијалци“, чињеница је, често имају превелике подстицаје од стране родитеља.

– Kао школски психолог сведок сам у пракси психологије преамбициозног родитеља који све своје амбиције, фрустрације и жеље пројектује на дете, занемарујући његове жеље, потребе и могућности. Тако добијамо угњетавано дете. Чињеница да је најважније да је живо, здраво и срећно заправо јесте најтачнија. Јер, такво дете само по себи имаће амбиције, жеље и таленте и покушаваће да нађе начине да их унапреди и испољи. И не заборавите, свако дете има неки таленат, и од суштинске је важности да га родитељи препознају и подрже дете у њему – закључује Радмила Грујичић.

А у Србији има и таквих родитеља. Твит маме која је поносно написала да она и супруг прослављају просек 4,07 своје ћерке добио је бројне коментаре.

Ови „сасвим задовољни родитељи“, како је написала Јелена, добили су прегршт честитки. Ови родитељи су врло добар успех своје ћерке прославили, подржали своје дете на прави начин и заслужили 5 из родитељства.

 

блиц жена

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here