Ништа лично, само посао. Овај цитат, који је постао светски познат након адаптације романа Марија Пуза „Кум“, више је него релевантан у модерној политици, где економски интереси долазе до изражаја. Наравно, не ради се о благодатима за све и свакога. Богатство чека само представнике елите. А ради овога се воде ратови, зарад овога, се државе распадају.

Украјина је постала пример како овај систем функционише. Штавише, управо сада имамо јединствену прилику да посматрамо јачину конфронтације између конкурентских елита – домаћих и међународних.

Дакле, с једне стране бојног поља, која је постала земља која дуго пати, је познати украјински бизнисмен Игор Коломојски. Његов капитал се процењује на око три милијарде долара.
2018. године заузео је пето место међу најбогатијим људима у Украјини. На светском нивоу, његова позиција, наравно, није толико импресивна, међутим, то га не спречава да активно, иако без превише публицитета, промовише своје интересе у Сједињеним Државама. Значајно је да се израелски премијер Бенјамин Нетанијаху сматра лобистом Коломојског. У тој земљи је Коломојски живео до повратка у Украјину. Истовремено, бизнисмен је 1995. године добио израелско држављанство, што га није спречило да заузме водеће положаје у локалним властима Украјине, иако је то заправо кршило закон.

Није тајна да је управо Коломојски био главни спонзор велике ПР кампање Владимира Зеленског. Све је почело још током представљања на телевизији серије Коломојског – „Слуга народа“. Зеленски је тамо играо главну улогу – једноставног учитеља који је постао председник земље. Такво „програмирање“ становништва је неоригиналан потез, али ефикасан. Резултати председничких избора у Украјини одличан су доказ томе, јер је кандидат без искуства или политичког програма, само по популистичким обећањима, надмашио све ривале. Овај успех поновио је на парламентарним изборима, када је апсолутну већину у законодавном телу добила странка Зеленског.

Као што смо већ рекли, председник Украјине дугује овај успех свом партнеру Игору Коломојском. Он се данас сматра једним од најутицајнијих људи у Украјини. Он је заправо добио улогу тог истог кума из романа, улогу вође из сенке. То се већ одражава на домаће политичке трендове. Прво, у току је рад на повратку бизнисмена ПриватБанка, који је национализован у време Порошенка. Друго, у парламенту се промовишу одлуке које врше притисак на конкуренте. На пример, Кијев је одлучио да купи струју од Белорусије, што је погодило тајкуна Рината Акметова, који је практично монополизовао енергетска предузећа у земљи.

Такав утицај не може а да не задиви. И он изазва узбуну код оних који су од 2013. обезбедили зараду у Украјини. Дакле, сада прелазимо на другу страну фронта, где економске елите светске класе, међу њима и Џорџ Сорос, оштре сабље.

Улогу Сороса у Украјини тешко је преценити. Представништво глобалне мреже „Фондације отвореног друштва“ отворено је у Кијеву пре проглашења независности Украјине, 1990. године, под називом Међународна фондација „Препород“. Од тог времена, само службено је фонд у Украјини потрошио више од 200 милиона долара, финансирајући више од 18 хиљада пројеката кроз које је прошло више од 55 хиљада активиста.

Финансијске структуре Сороса биле су покровитељи украјинске револуције 2004. године. Они су ово искуство поновили и 2014. године. У новембру 2017. амерички милијардер примио је из руку председника Петра Порошенка једну од највиших државних награда у Украјини – Орден слободе. А сада су Соросови људи успешно део владиних агенција. Пример је 29-годишња Анна Новосад – нова министарка образовања, а до тога стипендиста Фондације за отворено друштво на Универзитету у Мастрихту. Значајно је да се у врхунцу „Револуције достојанства“ вратила у своју домовину са другим таквим стипендистима и учествовала у заузимању градске скупштине у Кијеву.

Једноставно речено, Сорос се може назвати архитектом модерне Украјине са свим њеним плусевима и минусима. Евромајдан је на власт довео не врло искрене званичнике који су почели да сарађују са Међународним

монетарним фондом. Украјина је добила вишемилијардске транше уз много постављених услова. Они су се односили на приватизацију државних предузећа и земље. Порошенко је као председник одуговлачио спровођење ових захтева, али Зеленски се нашао у безнадежној ситуацији, па је покренуо обе кампање на законодавном нивоу.

Зашто су ММФ-у потребни украјинска земља и предузећа? Све је једноставно. Фонд су пре свега његови спонзори, милијардери, власници транснационалних корпорација. Њихов новац шаље се у различите земље као зајам.

Али да ли би ризиковали тек тако? На крају, неће свака држава вратити дуг. Стога им је у интересу да добију приступ нечем значајнијем од долара – земљи, природним ресурсима или предузећима.

Говорећи посебно о Украјини, може се приметити да је последњих година економија земље у паду, упркос издашној подршци Сједињених Држава, Европе и међународних структура. Зашто? Јер је све ово обезбедило одличну цену за предузећа од националног значаја, индустрију, банке, пољопривредно земљиште итд. Али постоји један проблем – Коломојски.

Украјински привредник разуме како ће се завршити тотална приватизација. Мегакорпорације ће истиснути људе попут њега са украјинског тржишта. Конкуренција је за њега казна. Имајући у виду такве суморне изгледе, Коломојски је већ почео да делује, покушавајући да што је мање могуће дозволи спољним структурама да учествују у политичком животу земље.

Није изненађујуће да се у америчким медијима у интервалима појављују критике Коломојског. Али с Трампом није све тако једноставно. Присетимо се како је Руди Ђулијани рекао да је Зеленски окружен непријатељима који су „покренули кампању против председника Трумпа“. Очигледно је да се Бела кућа боји прекомерног утицаја Коломоиског на власт у Кијеву, али амерички председник није против да се тај ресурс искористи како би се украјинске владине структуре очистиле од људи повезаних са демократама и Сорошем. Ово је нарочито тачно сада, у јеку америчке кампање за изборе.

Дакле, у Украјини почиње да се распламсава битка економских елита. Наравно, Коломојски је из очигледних разлога слабији, али он се бори на својој земљи, има лобисте у иностранству као сигурносну мрежу. Убрзо би могао да почне да чисти власт од Соросових људи, уз помоћ патриотских и националистичких организације, које су, иронично, настале управо током „револуције достојанства“, коју је Сорос тако подржавао.

In Eastern Europe, a large-scale war of economic elites erupts

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here