Код Н.В. Гогоља постоје речи које описују његов утисак од посете Оптинској пустињи: „Нигде нисам видео такве монахе. Чинило ми се да са сваким од њих разговара све Небеско. Нисам се распитивао како који од њих живи: њихова лица су све сама говорила. Братија је поражавала нежношћу Анђела, блиставом простотом у опхођењу; и радници у манастиру, и сељаци и околни мештани. Прилазећи манастиру, на неколико врста, осећало се благоуханије, све би постајало пријатније, поклони бивали усрднији, саосећајност према човеку већа.“ Узгред речено, током једне од посета Оптини, Гогољ је код врата обитељи срео девојчицу која му је поклонила корпицу са јагодама. Покушао је да плати, али је девојчица узвратила да од непознатих не узима новац!

А преподобни Гаврило, који је био искушених у Оптини, овако је описао атмосферу у манастиру: „Да, тамо смо се осећали као међу светима, и ходали са страхом као да ходамо по светој земљи…Све сам загледао и видео: иако је било различитих ступњева, по духу су сви били једнаки међу собом. Нико није био већи, мањи, сви су били једно, једна душа, једна воља у Богу. Извор је Бог, а проводник који је обједињавао и усмеравао све силе братства био је старац. И тај јеванђељски „квас“ љубави Христове зачинио је све „тесто“ њихово…“

Врло је тешко одговорити на питање: зашто је Оптина током читавих сто година од оснивања скита Јована Претече па до разарања у време бољшевичког удара, била најтоплија ватра, око које се грејала цела Русија? Шта су овде тражили Гогољ и Достојевски? Шта је мучило Толстоја на Оптинском прагу? Чему се учила преподобномученица Јелисавета?

Оптина је неоткривена Тајна љубави. То је благо хришћанског духа. То је топионица људског бола, који кроз покајање постаје радост и смисао.

Једном, стојећи на благоуханој тераси, преподобни Нектарије је питао Сергија Нилуса: „Да ли Вам је познат колико је од стварања света до данашњих дана било истинских општежића? Немојте се ни трудити да мислите, сам ћу одговорити- три. Прво-у Едему, друго у хришћанској заједници у данима апостола, и треће у Оптини, у време наших великих стараца“.

У Оптинско дворишту су се скупљали и племићи и сељаци, слуге и трговци, књижевници и генерали, сиромашни и индустријалци. „Мермер и метал-све ће проћи!“-говорио је преподобни Амвросије за људске душе. Код старчевих кућерака лупало је неспокојно срце Русије. Под њиховим епитрахиљем плакао је о својим гресима руски народ. Они су надахњивали, тешили, дизали из блата, стављали на ноге, помагали да се не изгуби нада! Старци су умели да пронађу кључ до најизгубљеније, најпразније, најизгорелије људске душе. Какви су само тешки животни чворови овде били одвезани. Какви само безизлазни проблеми бивали решени. А најважније је да су они брижљиво, нежно, пажљиво приводили човека Христу!

Једном је старцу Варсануфију дошла млада монахиња.

– Препознајете ме, батјушка? – питала је она.

– Где, матушка, свих да се сећам? Не, не препознајем! –одговорио је старац.

– Видели сте ме 1905.г., у Москви, у трамвају. Тада сам још била лакомислени девојчурак, и Ви сте ми се обратили са питањем: шта читам? Одговорила сам: Горког. Тада сте се ухватили за главу. Ваш гест је на мене произвео велики утисак и питала сам: шта ми ваља читати? Посаветовали сте ме да читам свештеника Хитрова. Узвратила сам оваквим речима: „Ви ми још нешто добро реците, па да и у манастир одем“. „Да,-рекли сте Ви мени,-идите у манастир“. На те речи сам се само насмејала. До тада су ми се чиниле потпуно нереалне.

–Сада се присећам,-осмехнуо се старац Варсануфије,-а како си завршила у манастиру?

–Када сам се са Вама поздравила, осетила сам да то није био обичан сусрет. Дубоко сам се замислила над смислом. Купила сам књигу свештеника Хитрова, почела и другу литературу да читам. Прошло је време. И ево ме у манастиру.

„И сетих се тада, -говорио је старац, причајући овај догађај,-речи преподобног Серафима, којима се обратио јеромонаху Тимону: „Сеј, оче Тимоне, пшеницу речи Божије, сеј је на камену и на песку и код пута, сеј је и на плодној земљи: и негде ће нићи семе у славу Божију!“ “

Сејали су старци на земљишту људских срца. Сејали су тамо, где, чинило се није било ничега светлог, где су били само ноћ и униније, неверје и чамотиња! „Живети и не жалостити се“,-будило је сву Русију. „Треба живети нелицемерно!“ „Од умиљавања човек задобија други поглед“,-ево шта су биле њихове девизе.

Преподобни Нектарије је овако смирено о себи говорио: „Па какав сам ја старац? Како могу да будем наследник предходних стараца? Имали су благодат многу као хлебови,а ја- мала кришка…Исто сам што и колач без фила“.

А старац Варсануфије је питао некога:

– Волиш саће?

– Шта?

– Саће, саће да ли волиш?

– Волим.

– Ево ти «саће», – и давао би папире са поукама старца Амвросија.

Ти хлебови благодати и саће молитви оптинских стараца и до дана данашњег утољавају духовну глад свих који хитају овамо, на обалу Божије реке. Овамо, благодатној Оптини, теже нити стотина хиљада људских душа!

Свету су потребни свеци! Свет се гуши без идеала, без вере, без светости. Човечанство се грчевито држи за привремено, за земаљско. Још је Толстој говорио: „Држи се за земљу. Само те земља неће издати.“ Ево га, то најстрашније, држати се само за земљу! А оптински старци су нам заповедили како се може чешће мислити о Небеском! Старац Амвросије је увек подсећао: „Живите на земљи тако као када се точак врти-само једном тачком додирује земљу, остатак тежи горе!“

– Ако престане вера у Христа-престаће да постоји и руски народ! – говорио је велики пророк Достојевски. Црква није продавница антиквитета, где се чувају прашњави обреди. Црква је сам Живот! Зато што је њена Глава Христос, Живот и давалац Живота! А ми морамо само једно, приљубити се душом и срцем том извору Живота, тим мирисним оптинским моштима, том неисцрпном духовном наслеђу!

Још као млад богослов, једном приликом, шетајући кроз шуму, раб Божији Александар, будући старац Амвросије, чуо је у жуборењу потока тајне речи: „Хвалите Бога, чувајте Бога!“ То је најважнија заповест за Русију, за све нас. Хвалити и чувати Бога! Ми смо један крвни систем. Црква Христова! Најдрагоценије наше благо је наша вера, Православље!

Преподобни Анатолије Оптински је говорио да „Русија није богата, али ће духом бити богата.“ То се буквално збива и данас. У свету, у којем прогресивно нестају морална и духовна начела, Русија остаје хришћанска земља која брижно чува у својим недрима јеванђељске идеале. Хајде да ценимо то што нам Господ даје! Да прибегавамо чешће у својим молитвама преподобним и богоносним оптинским старцима. Старци се моле за Русију, за цео свет! Код Престола Божијег они молитвено настављају борбу за људску душу. Оптински старци су запаљене свеће љубави! То је покајна савест богомолитељне Русије!

Хајде да се трудимо да испуњавамо још један завет. Оне речи које је у писму својим чедима написао преподобни Јосиф: „Не удаљавај се од Оптине!“

Са руског Ива Бендеља

Игумaн Тихон (Борисов)

Синодальный отдел по монастырям и монашеству

Извор: pravoslavie.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here