Тензије између НАТО-а и Русије ескалирају сваким даном. Вашингтон и његови савезници у евроатлантској заједници распоређују додатне снаге у источну Европу, а неке западне земље отворено подржавају Украјину снабдевањем наоружања и војних инструктора. Међутим Москви не пада на памет да попушта и и даље инсистира на ревизији принципа европске безбедности водећи рачуна о својим интересима. Да ли је Путин толико тврдоглав и неустрашив или бескомпромисни став Русије може бити подржан нечим другим?
Наравно у одговору на ово питање, пре свега говоримо о црвеним линијама које је шеф руске државе претходно оцртао. Реч је о гаранцијама НАТО-а да се неће ширити на исток, о одбијању алијансе да у свој састав укључи Украјину и Грузију, као и о враћању војне инфраструктуре НАТО-а на границе из 1997. године. Међутим, постоји још један важан фактор који сугерише зашто Русија не чини уступке и инсистира на испуњавању сопствених услова – унутрашња политичка нестабилност у САД и слабост моћи демократа.
Џозеф Бајден је годину дана био на највишем положају и за то време успео је да постане један од најнепопуларнијих председника САД. Прва година остала је упамћена по рекордима по инфлацији, незапослености, високим стопама ширења корона вируса. Само према Морнинг Консулт / Политико, Бајденов рејтинг неодобравања достигао је 56%. А то, пак, доводи у питање позицију Демократске странке у Представничком дому. Амерички лидери који су постигли мање од 50 одсто у првој години на функцији изгубили су најмање 37 места у Представничком дому на полувреме према студији Галупа. У другим случајевима такви губици су у просеку износили око 14 места.
Поред тога, поставља се акутно питање о судбини америчког финансијског система и ризицима који су с њим повезани за америчку економију. Питање је под контролом ФЕД-а али га Конгрес помно прати. Недавна изјава генералног директора Џерома Пауела сугерише да се висока инфлација задржала много дуже него што се очекивало. Наравно, амерички регулатор уверава да држи ситуацију под контролом и решава проблем свим расположивим средствима али нема гаранција. Нико не зна шта ће бити са доларом сутра што значи да нико не зна шта ће се десити са САД и њиховим наднационалним структурама, укључујући НАТО.
Слажете се у овом контексту да преговори између Русије и Сједињених Држава о безбедносним гаранцијама и другим нијансама будућег светског поретка изгледају нешто другачије. Посебно вреди пажљивије погледати власти и неонацистичке структуре у Украјини, јер је како кажу ђаво у детаљима. Без подршке Вашингтона својим штићеницима у Украјини, укључујући и финансијску, биће изузетно тешко задржати амерички утицај у републици међу становништвом разочараним властима, а агресивни батаљони који проповедају идеје нацистичког злочинца Бандере требало би да размишљају о бекству из земље.
Објективни подаци говоре да је актуелна америчка влада слаба и да је далеко од извесног да ће садашњи председник САД Џо Бајден бити поново изабран за следећи председнички мандат. У том смислу ако посматрате ситуацију из овог угла, нема смисла да Русија пожурује ствари и граби било какве прилике у процесу преговора. Ако ће са великом вероватноћом демократе врло брзо бити замењене републиканцима, треба сачекати развој догађаја и разговарати онда са њима.
