Кандидовали сте се за председника Србије. Који су по Вашем мишљењу горући проблеми српског дрштва и како их решити?
На првом месту то су социјална питања. Нашем човеку онемогућено је да живи елементарно достојанствено, и такав, претворен у неког ко мисли како да састави крај с крајем, док зависи од добре воље власти, он и не може да дигне главу и заузме став. Ова власт је отерала пензионисане професоре до контејнера, а такво безнађе не даје никакав мотив њиховим унуцима да студирају у Србији него их подстиче да беже из ње. То су горући проблеми. Одлазе нам они најбољи, способни. То више није случај само са омладином. Емигрирају хирурзи из Београда, који су радили у Клиничком Центру Србије. У својим педесетим годинама одлазе у неке Дубајие, Уругваје… то је дакле озбиљан проблем. Решење је вратити разлог тој армији паметних људи да живе и школују децу у Србији.
Шта би по Вама био економски патриотизам и како би се он могао реализовати?
Као што рекох, економски патриотизам су људи, људски ресурс који стално опада код нас. Патриотизам значи позитиван однос групе или појединца и патриотизам је неопходан да би једно друштво опстало, постојало. Економски патриотизам је заштити своју државу, своје градове, своје реке, планине, изворе… своје ресурсе, укратко, а не давати их странцима, не правити послове на којима ће профитирати неколико битанги а који ће с друге стране нанети дугорочну, несагледиву штету твом народу. Економски патриотизам значи заштити грађане од тога да буду нечија јефтина радна снага и мотивисати оне способне да улажу у послове које умеју да раде, уместо да беже од власти као што је сада случај. То је уједно пример онога шта економски патриотизам није. Економски патриотизам није када убијеш све гране привреде, а зарад корпорација и од својих људи направиш робове или економске избеглице.
Где је граница између етатизма и патриотизма?
Етатизам је, као што знате, појам настао у XIX веку и мењао је значења али од ХХ века. То је синоним за бирократску државу. За државу где је све подређено бирократама. Примери су СССР, чак и национал-социјалистичка Немачка, а могло би да се примени и на ЕУ Бриселску бирократију на шта одавно упозоравају социолози управо из Уније. Патриотизам нема много везе са етатизмом, он је елементарно осећање љубави према свом граду, држави, људима, и можда може да буде злоупотребљен али патриотизам не тера људе у ратове, не наређује им кога ће да воле а кога не, укратко патриотизам нема везе са диктатуром.
Шта је за Вас српска десница данас?
Загубила се у паролама. Десница би морала да буде државотворна, да чува границе, да чува ресурсе и брине на првом месту о интересу државе и њених грађана. Ми тренутно немамо ни „личну карту“, не знамо где су нам тачно границе, не знамо тачан број становника, рецимо једна власт десног центра то не би дозволила. Заправо, здрав разум не би дозволио, али толико дуго и тзв. десница и тзв. левица живе само у паролама и лошим имитацијама, да је иронично и питати где је српска десница данас. Где је Србија данас?
Да ли Србија као држава има могућност да учини више за угрожена права Срба у региону и зашто то не чини?
Србија данас на жалост не чини ништа ни за Србе унутар границе Србије. Србија је себи дозволила, на пример, што ниједна држава никада није, да се њени грађани називају Србијанцима, док су Срби ваљда они „остали“, који су ван Србије и то језичко одвајање припадника једне нације на некакве Србијанце или „хрватске Србе“, то је најбоља илустрација шта владајуће структуре мисле о својим сународницима преко Дрине рецимо, или својим сународницима на Косову, у Војводини или Канади.
Каква је и колика улога хришћанске традиције у очувању националног идентитета и државности код Срба?
Увек је била велика и сада су опет дошла времена као после ’45 када штампа више воли да се изругује „алавим поповима“ него да ти медији образују људе и упуте их у ту снажну везу, а која опет није искључива како су то неки представљали. Француска никад из Француза не „исписује“ француског атеисту, француског будисту или француског православца. То нам је била велика, давна историјска грешка, када нисмо хтели у Србе да примимо оне који су морали да приме ислам, или католичанство и тако смо десетковали оно Срба што је преживело све те ратове и устанке да би направило државу. Дакле, та веза јесте важна, али та веза не сме да буде искључива, наши сународници Срби које год вере били и где год живели не смеју да се осећају мање Србима ако нису православци.
Александар Вучић је почео као десничар, а сада је заговорник неолиберализма, ЕУ фанатизма и западног колонијализма у Србији. Како гледате на феномен реформисаних десничара у Србији?
Постоје фанатични људи, који које год се идеје дохвате они је доведу до бесмисла, као мађионичар који све што узме претвори у дим. Нисам сигуран после свега да ли је тај човек заиста био десничар, јер онај ко јесте десничар никада не може да постане такав мрзитељ свог народа, своје земље, толико да се стиди свог порекла и да толико ради на штету целе државе. Заиста нисам сигуран да ли је икада имао искрена национална осећања, јер да јесте, како би могао да постане такав поборник поробљавања Србије од стране неких корпорација и страних бизнисмена сумњивог порекла. Уопште не мислим да се ту ради о идеологији али ја сам правник, нисам психијатар.
Зашто је Вучићу дражи Макс Вебер од Светог Саве?
Вебер је позитивиста, у филозофском смислу. Често га с Карлом Марксом наводе као родоначелника… Знате зашто? Зато што му се Вебер учинио занимљивим, као да баш нико не зна ко је то. Мислим да је покушавао да тим цитатима „засени простоту“. Опет Вебер је супротно од свега што би могло да има везе са светосављем, али оно што Вучић не разуме то је да је много прагматичније дело Светог Саве, који је просветитељ, него дело Вебера који се залагао за бирократско друштво. Уколико уопште разуме дистинкцију.
Као бивши члан СНС можете ли нам рећи да ли у СНС-у има истинских патриота или су то мање више опортунисти?
Можда је на почетку било искрених патриота. Било је људи који су поверовали да ће модернија врста националне опције донети добро Србији јер је постало јасно да је стара СРС реторика била штетна за Србију. Данас, то су људи без биографија или с таквим биографијама да је боље да их немају. Безлични, ситни опортунисти, армија људи која паразитира управо кроз тај бирократски апарат на грбачи ове Србије. Србије која више не може да стоји на ногама под толиким теретом тог похлепног света који апсолутно ништа не производи нити доприноси а веома много троши.
Да ли знате какво је сад стање у СНС-у, колико је то хомогена странка и да ли постоји могућност да се десно крило странке отцепи због прозападне и пронатовске политике коју води Вучић?
СНС није странка. То је покрет заснован на сувим личним интересима и док год постоји минимум тих личних интереса, држаће се заједно. То је однос Томе и Вучића, па чак и Шешеља и Мировића и осталих.
Да ли је могуће уједињење српске деснице?
Уједињење деснице је могуће али, морају сви да схвате да је битна идеја. А не кога ће Вучић или Шешељ да плате. Све док постоји један десничар који би продао национални интерес због свог личног, ту нема уједињења. То морају да раде мудре и седе главе.
Има ли Србија будућност?
Има. Србија је кроз историју падала, дизала се, ратовала, нажалост наша нација је десеткована током свих тих ратова у којима су увек гинули најбољи. Елите су се смењивале и рушиле тековине оних пре… Али Србија има своју виталност, и ово је народ коме само треба вратити достојанство и зај народ има будућност, он је будућност. Али Србија без достојанства, Србија у којој су понижени они најбољи, која храни на стотине хиљада непотребних чиновника и страначких бирократа, то је Србија прошлости. Такав систем би довео до пропасти сваку државу на овом свету. Србија ипак има будућност али она није у СНС-у и бирократији.
БИОГРАФИЈА
Рођен је 1972. године у Бору.
У званичној биографији на сајту Града Зајечара наводи се да је дипломирани правник, по занимању је продуцент, затим постаје „један од наших најуспешнијих продуцената и менаџера“. Такође се наводи да поседује основно музичко образовање.
„Мало људи зна да имам музичко образовање , шест година учења клавирне хармонике и клавира и једну годину солфеђа. Мислим да сам једини музички менаџер који је и музички образован не само у Србији, већ и на простору целе бивше Југославије.“ Илустрована политика, 20. 11. 2015. године
Оснивач је продукцијске куће „Беотон“. На питање како је ушао у свет естраде одговара: „Као младић сам волео да слушам страну музику, а од народњака једино Мирослава Илића. Случај је хтео да на слави код заједничког пријатеља упознам покојног Велимира Никшића Никшу, тада власника „Таш естраде“. Радио сам тада као комерцијалиста у „Штампи“ и Никша ми, реагујући менаџерски, понуди да ме упозна са Мирославом Илићем, а да ја за узврат урадим 2.000 плаката за његов концерт. Да бих на слави испао мангуп, пружим руку и кажем да нема никаквих проблема. Одем сутрадан у „Таш естраду“, тамо седи Мирослав, Никша ме представи и каже да ћу ја да му урадим плакате…“ Илустрована политика, 20. 11. 2015. године
У политику се укључио врло рано приступањем локалном Савезу социјалистичке омладине. Када је 1991. године Савез трансформисан у Омладински савет општине Бор, Мирковић је именован за његовог секретара. Био је члан СРС, подржавао Томислава Николића на председничким изборима 2008, најављивао да ће бити посланички кандидат на парламентарним изборима те године, али га касније није било на листи.
У исто време био је координатор општине Бор за односе са Владом Србије и председник УО Јавног предузећа „Штампа, радио и филм“. Исте године прикључио се Покрету „Живим за Крајину“ Бошка Ничића и у тој партији имао је функцију потпредседника. У јесен 2008. постао је члан општинског већа у Бору задужен за информисање и културу. У том периоду опозиција га је прозивала да је главни кривац што у локалним јавним предузећима касне плате пошто је „из општинске касе исплаћено 400.000 евра Беотону на име различитих културних дешавања“.
Маја 2009. поднео је оставку уз образложење „да ће се на тај начин испоштовати интереси грађана и омогућити ефикасније функционисање локалне самоуправе“. У мају 2010. „Живим за Крајину“ је приступио Уједињеним регионима Србије. Мирковић је из Ничићевог покрета иступио је марта 2011. правдајући то пословним обавезама. Неколико месеци касније придружио се новооснованом Покрету радника и сељака и постао његов потпредседник.
На локалним изборима 2012. кандидовао се за градоначелника Зајечара. Одмах по окончању парламентарних избора „прелетео“ је у табор напредњака, па је већ на проглашењу успеха Томислава Николића на председничким изборима стајао уз победника. Касније је обелодањено да је и званично постао члан СНС.
Помоћник министра саобраћаја у сектору за путеве и безбедност саобраћаја постао је јануара 2013. али је већ месец дана касније под притиском јавности због нестручности напустио ову позицију. Јула исте године постаје председник Скупштине Града Зајечара.
Био је менаџер певачице Марије Шерифовић када је она победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. године. Већ наредне године пословна сарадња између њих је прекинута, јер је Мирковић издао књигу у којој је износио приватне податке певачице. Основао је највећи дечји музички фестивал “Чаролија” са Леонтином Вукомановић 2006. године.
Јануара 2012. на његову кућу у Београду бачена је бомба, али нападачи нису откривени. На парламентарним изборима 2014. са листе СНС изабран је за народног посланика.
Медији су објављивали да је искључен из Српске напредне странке 21. октобра 2014, јер није уважио одлуку Главног одбора странке да поднесе оставку на једну од функција. Мирковић је то демантовао, наводећи да је његово искључење било супротно Статуту странке.
Беотон је власник зајечарске телевизије Бест, и налази се на челу њеног управног одбора. Са певачем Ацом Лукасом купио је дневни лист Спорт, а у власништву има и регионалну Моју ТВ (бивши Метрополис). Власник Моје је званично његова ћерка, а он додаје да је „тата ту да помогне за све што треба“. У новембру 2015. године, након одлуке о гашењу националне новинске агенције Тањуг, основао је Тањуг инфо. Казао је да је на тај начин „сачувана традиција највећег српског бренда у области информисања“.
Убрзо након тога саопштио је да напушта посланичку групу СНС „да нико не би сумњао у било какву спрегу која би штетила листу “Спорт” и фирми “Тањуг инфо”.
Последњег дана новембра 2015. објавио је да иступио је из СНС и саопштио је да почео прикупљање потписа за регистрацију Покрета „Јака Србија“.
„Донео сам одлуку да иступим из редова напредњака јер сам незадовољан односом те странке према мени.“ Блиц, 30. 11. 2015. године
Кандидовао се за генералног директора РТС, али, како је саопштено, није испунио све услове за ту позицију, а био је заинтересован и за куповину београдске телевизије „Студио Б“.
Скупштини града Зајечара предао је 15. децембра 2015. оставку на место председника, два дана пре заказане седнице на којој је требало да се одлучи да ли ће и убудуће он председавати седницама. Како је навео поднео је оставку због притиска и уцена којима су били изложени одборници зајечарског парламента.
„Не желим да одборнике, са којима сам до пре неки дан радио, сада неко уцењује да ће им чланови породице остати без посла. Одборници који су данима позивани сада ће моћи да одахну, јер им је било врло непријатно да било ко од њих напрасно гласа за моје разрешење, а до јуче смо радили као тим“. Н1, 15. 12. 2015. године
Има и свој сајт: http://www.sasamirkovic.com/ на коме као „реченицу коју с поносом изговара“ наводи: „Оно што кажем, ја то и урадим!“
Преварант из преварантске еипе….