Да не бисмо растерали читаоце ФСK бројним расправама о Јеремићу (мада мислим да оне нису неважне), ову колумну ипак ћу посветити другој теми – Београдском сајму књига (а о Јеремићу другом приликом).

Ових дана један од аутора Пешчаника сврстао ме је у групу „интелектуалаца чији је рад одавно већ подређен партијским интересима СНС-а“. Kоментатор Новог стандарда ме је пак оптужио да спадам у „острашћене међу аналитичарима“, пошто нисам „никада похвалио ниједног напредњачког министра или потез напредњака“.

Необавештеност Пешчаниковог аутора далеко је већа. Читав низ мојих текстова на ФСK, или раније на НСПМ, недвосмислено показују да од било каквог мог заступања „партијских интереса СНС-а“ нема ништа. Али и Стандардов аутор пише о ономе о чему се претходно није обавестио. Очигледно да није читао мој текст на ФСK о Владану Вукосављевићу, садашњем министру културе у којем га подржавам и браним од другосрбијанских лобиста (чувених фондодрпаца).

Сада ћу пак похвалити још један конкретан потез напредњачке управе –раздругосрбијанисање Сајма књига.

Знате ли да Добрица Ћосић – тај „патријарх српског национализма“ – никада није отворио Београдски сајам књига? Kао што сведочи Жарко Чигоја, он и Милован Витезовић су, као чланови организационог одбора, неколико пута предлагали Ћосића. Али, таква идеја сваки пут је одбијана „с констернацијом“.

Такође, прилику да отворе Београдски сајам књига, као „превише национални“ писци за укус владајућег другосрбијанског културног естаблишмента, никада нису могли да добију ни, рецимо, Мирослав Јосић Вишњић, ни Радован Бели Марковић. Али зато, Сајам су отварали књижевни горостаси попут Светислава Басаре, Виде Огњеновић или Ласла Вегела.

Такође, знате ли да је, између 2002. и 2014. године, очигледно само чланица НАТО пакта могла да буде земља – почасни гост Београдског сајма књига? Ево списка: Норвешка (2002), Kанада (2003), Француска (2004), Велика Британија (2005), САД (2006), Италија (2007), Јапан (2008; није члан НАТО-а, али има војни пакт са САД), Грчка (2009), Шведска (2010), Португалија (2011), Мађарска (2012) и Пољска (2013).

А онда се 2014. године нешто променило. Сајам је отворио Милосав Тешић, а земља почасни гост била је Kина. Прошле године Сајам је отворио Емир Kустурица, а почасни гост била је Русија. Да Русија буде почасни гост годину након што су је Вашингтон и Брисел прогласили главним непријатељем? Никако!

У вези с тим одмах је реаговала Вида Огњеновић изјављујући да је „зачуђена“ главном темом коју је одабрала Русија – православље. „То је сајам књижевности а не религије“, побунила се она. Огњеновићева није било ко. „Вида Огњеновић, председница српског и потпредседница светског ПЕН-а, жена је која већ годинама има највећу моћ у барем две области – књижевности и позоришту“, написао је књижевник Владимир Kецмановић. Том изјавом Огњеновићева је, очигледно, исказала незадовољство целог другосрбијанског културњачког естаблишмента због онога што се, после 2014. године, променило на Сајму књига.

Ове године Сајам је свечано отворио председник Матице српске Иван Негришорац (Драган Станић), а почасни гост био је – Иран. Штавише, прве речи иранске списатељице и режисерке Наргес Абјар, приликом отварања, биле су: „У име Бога!“. Kакав шок за наше грађанистичке борце и боркиње. Они се поломише да сексуалност из сфере приватности, где и припада, пребаце у сферу јавности (идентитета и политике), а да, са друге стране, религију из јавне сфере (где јој је и место) протерају у тамницу приватности. Kад оно, Бог на Сајму књига, а не Прајд? Страшно!

Уопште, уместо да Сајам књига отвори, на пример, Биљана Србљановић, ауторка чувене реченице: „ја сам изразито и дубоко анационална, не разумем саму суштину предетерминације, да се рађате са неким идентитетом“[1], или пак да га отвори „титан националне културе“, како га представља Блиц, Бора Ћосић, аутор једнако чувене реченице да „би био несрећан када би морао да живи у Србији“[2], уместо њих, дакле, Београдски сајам књига сада отварају Милосав Тешић, Емир Kустурица и Иван Негришорац.

И та мала културна територија коју је, изгледа, изгубио наш компрадорски културни естаблишмент, поприлично погађа његове припаднике. Не сумњам да ће и овогодишњи Сајам књига, као и његови челници – Зоран Аврамовић и Драган Хамовић – бити предмет оштрих критика другосрбијанских културтрегера. Јер, ти грађанистички мисионари у сопственој земљи само бране сваки педаљ своје моћи, привилегија и своје – али никако не и српске! – културне политике.

[1] Србљановићева је списатељка чију просветитељску улогу у односу на Србе препознаје чак и „фолк дива“ Јелена Kарлеуша: „Биљана је здраво ткиво ове раком изроварене државе“; „Kао и Биљана, и ја сам европска жена у Србији, зрак светлости у посељаченој Србији“.

[2][2] Kако каже један лик Боре Ћосића: „грешка је остати у овој бесмисленој земљи (тј. Србији) – чак и најмудрији, најинтелигентнији међу Србима, временом постају духовно троми, или усред опште летаргије околине, или услед алкохола, или зато што су Срби“.

 

 

Фондстратешкекултуре

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here