У потезима српске стране ваља што више стишати емоције и схватити да нас „западни пријатељи“ свесно увлаче у клопку. Српско јединство је сада не само пожељно, него и неопходно.

Не може бити ни најмање недоумице да одлазећи високи представник за Босну и Херцеговину, Валентин Инцко, није сам донео одлуку о (покушају) наметања закона о забрани порицања геноцида у предвечерје свог одласка са функције. Као што не може бити никакве недоумице о томе да ли је Инцко сам донео одлуку о својој оставци пар месеци раније.

Наравно да није. Инцко је само чиновник, намештеник. Он сам не може да доноси никакве стратешке одлуке мимо оних који су га поставили на ту изузетно лукративну и (гео)стратешки значајну функцију. А ова последња одлука јесте стратешка, и од далекосежног значаја.

Стварање кризе

У последње две колумне је аутор ових редова упозоравао да политички Запад спрема нову кризу на нашим просторима, преко пробних балона и јавних корака предузетих током последњих месеци.

Кренуло је од пуштања у оптицај тзв. нон пејпера, и то прво преко Словенаца, већ доказаних рушитеља СФРЈ и поузданих вазала, као први корак у дестабилизовању западних мировних решења наметнутих у протеклих четврт века. Убрзо је дошло и до објаве Инцкове оставке, уз муњевито именовање његовог наследника, немачког политичара Кристијана Шмита.

То све упркос јавним упозорењима, не само из Бањалуке, него и из Москве, да нови високи представник, ако га уопште и буде – а одавно су истекли разумни рокови за трајање те функције – неће бити прихваћен мимо одлуке Савета безбедности УН.

Паралелно са тим, Аљбин Курти врло агресивно и хладнокрвно минира наставак бриселских преговора о Косову и Метохији, без икаквих санкција или последица, изузев спорадичних млаких вербалних пацки које добија, реда ради, од појединих западних дипломатских представника.

Ако неко ово сматра нормалним, нека само замисли какве би последице сносио неки српски лидер да је покушао нешто слично у било којим преговорима под западним покровитељством. До сада би већ, под минимум, био под ударом санкција, а вероватније би против њега већ био покренут сценарио попут оног који је у току против Лукашенка.

Затим је уследило и изгласавање резолуције о геноциду у Сребреници у вазалној скупштини Црне Горе, која је, осим додатног појачавања притиска на Србију и Републику Српску, вероватно трајно дестабилизовала тешком муком састављену владајућу коалицију која је после три деценије послала ДПС у опозицију 30. августа 2020. године.

Уследило је и изгласавање сличне резолуције у назови-скупштини тзв. Косова – да би се додатно појачао медијски ефекат приштинских лажи о српским „геноцидима“ које сада редовно износи Курти. Што је опет у функцији појачања дипломатског притиска на Србију да „легне на руду“ по питању признавања терористичке творевине на делу своје територије, а и уопште „омекшавања“ Србије на међународној сцени.

Постоји, наравно, и алтернативно виђење, по ком је све ово само одраз слабљења западног утицаја и последичне „ентропије“ у регионима под његовом контролом или одлучујућим утицајем, услед рађања новог мултиполарног света и успона Кине и Русије, на првом месту.

Међутим, после Инцкове одлуке о (покушају) наметања забране порицања „геноцида“ не може бити никакве сумње да је свесно потпаљен нови фитиљ под Балканом, који западне силе упорно и доследно покушавају, уназад скоро два века, да претворе у „буре барута“. Поготово у светлу чињенице да је политички Запад имао последњу шансу да омогући „елегантно“ решење за проблем високог представника за БиХ, који су му пружиле Русија и Кина.

Ове две глобалне силе и сталне чланице Савета безбедности УН су, да подсетимо, заједнички предложиле резолуцију којом би се орочило трајање функције високог представника на још годину дана, односно до 31. јула 2022, после чега би она отишла у прошлост, што би било сасвим логично за све оне који тврде да је БиХ суверена држава, и то са „европским аспирацијама“.

Као што је познато, западне силе нису прихватиле ову резолуцију. Руси сада сматрају да је функција високог представника „упражњена“, односно не признају Кристијана Шмита. Кинески став је практично истоветан, уз формулацију да је нови високи представник „нелегитиман“. Дакле, преко БиХ су свесно и брутално од стране западних сила наметнуте, односно додате, нове противречности између водећих светских нуклеарних сила.

Увлачење у клопку

Чињеница да је „закон“ против порицања „геноцида“ који је наметнут преко „Аустријанца“ Инцка објављен истог датума кад и уручивање аустроугарског ултиматума Србији 1914. никако не може да буде пуки случај, и у том светлу то треба гледати. Као још један у низу корака који треба да доведу до дестабилизације, односно сукоба.

Односно, као што је маштала Аустроугарска, чији је ЕУ духовни наследник, до коначног „дисциплиновања“ Србије, односно Срба и српског фактора уопште. И у процесу избацивања „малигног“ (по западне неоколонијалне интересе) руског и кинеског утицаја у региону, чија су главна одскочна даска управо Срби – и у Србији и у Републици Српској.

„Инцков закон“ је паклено добро смишљен инструмент изазивања напетости и хаоса, јер је, попут аустроугарског ултиматума, конципиран тако да га српска страна – ни са једне стране Дрине – никако не може прихватити. Срби добровољно не прихватају ни лаж, ни окупацију, за разлику од осталих народа бивше СФРЈ којима су подарили седам деценија суверености. И то Инцкове газде врло добро знају.

Дакле, траже се поводи. Тако то ради мафија. И тако то ради глобалистичка дубока држава, која, као што се може видети и голим оком, свесно изазива напетости широм света. И у Јужном кинеском мору, и у Украјини, и дуж руских граница уопште, и око Кубе, и у Венецуели, и у Авганистану, и у Ираку, и у Сирији, и око Ирана, итд. итд.

Пошто западни систем више не може још дуго да опстане по рецепту перманентног стварања виртуелног новца, и вештачког дизања берзи, некретнина, уметнина, криптовалута, дигиталних токена и свега с чим се може трговати, док се његови геополитички ривали уздижу на много чвршћем тлу и реалнијим вредностима, посеже се за старим западним рецептом: ако не можеш да нешто контролишеш, дигни га у ваздух. Односно, створи кризу, па онда „управљај“ њоме. Или стекни што повољнију позицију за нови распоред снага и интереса.

Траже се неуралгичне тачке. А наш простор је, захваљујући на првом месту политичком Западу, управо једна таква тачка. Зато у реакцијама и конкретним одлукама и потезима који ће сигурно уследити са српске стране ваља што више стишати емоције и схватити да нас западни „пријатељи“ свесно увлаче у клопку.

То не значи да треба прихватити њихов нови „ултиматум“ – напротив. (У Сребреници није било геноцида, а ако је нечег сличног било, почињен је над Србима, не само од 1992-95, него и у турско доба и током Првог и Другог светског рата.) Само значи да редослед потеза треба да буде прављен уз ту свест. Наравно, уз дипломатску подршку Москве.

И, још важније – чврсту подршку Београда, којем, као ни 1914. неће бити дозвољено да остане по страни, колико год неки политички кругови у српској престоници то можда прижељкују, не схватајући да би тек тад били почишћени са политичке сцене, право на ђубриште историје.

Српско јединство је сада не само пожељно, него и неопходно. Треба га само одговорно и промишљено, уз подршку савезника, учврстити и операционализовати.

И припремити јавно мњење – са обе стране Дрине – за све оно што потенцијално предстоји.

Извор: sveosrpskoj.com

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here