Задовољство активностима државе на обнављању капацитета Ратног ваздухопловства, већ након првих изјава државних функционера, заменио је утисак да нешто у томе не штима.

Тај утисак су наметнули трошкови ремонта, модернизације, резервних делова и убојних средстава као пратећег аранжмана у износу, ни мање ни више него 185 милиона евра, како нам је утешно саопштио министар одбране, који се не могу склопити у рационалан и прихватљив оквир.

Kада је то актерима стављено до знања, накнадно су укалкулисали неке хангаре за авионе, цистерне, магацине и којешта друго, уз скретање пажње на хипотетичку перспективу коју отвара овај аранжман. Овакав начин правдања трошкова наводи на помисао да је износ одређен без јасне конструкције или је неко буквално схватио да одбрана нема цену, па дубоко заграбио у кацу са медом.

Нико се није позабавио тиме, нарочито не универзални познаваоци, већ се полемисало око предности, мана и потребе за тим авионима. Нема двојбе, авиони су нам неопходни, али и одговори на нека питања!

Kао прво, из којих средстава ће бити плаћен овај аранжман ако та средства нису предвиђена у војном буџету? Ово је битно ради транспарентности финансирања аранжмана, нарочито због војника, полицајаца и осталих буџетских корисника који месецима протестују због тешког материјалног положаја.

Kао друго, како је формирана укупна цена аранжмана, шта се тачно и колико у којој фази плаћа: колико кошта ремонт тих 4 + 6 авиона; колико кошта комплет резервних делова; шта обухвата и колико кошта модернизација; која је количина, врста и цена ракета ваздух-ваздух и других предвиђених убојних средстава?

Kао треће, какво је стварно стање тих авиона, ако су ремонтовани пре пар година и у летном су стању, о каквом се то ремонту ради и зашто би по пристизању расклопљени у хангару трошили ресурсе на неко прилагођавање и модернизацију са неизвесним трајањем?

Зар није потребније да авиони стигну прилагођени и што пре се уведу у оперативну употребу и користе за (пре)обуку пилота. Сваки летачки дан је битан због старосне структуре и здравственог билтена пилота и наставника летења који су носиоци обуке. Губити време на модернизовање авиона за које немамо довољно обучених посада, нити скорије могућности попуне новим пилотима је као правити ражањ док је зец у шуми.

Тек након истека ремонтних рокова може бити говора о модернизацији, ако уопште буде потребе за тим? Јер, ово може бити само прелазно решење до набавке новог вишенаменског борбеног авиона, што би требало бити стратешко опредељење државе! Овакав приступ би убрзао подизање оперативне способности РВ и ПВО, истовремено умањујући пратеће трошкове толико да би овај поклон заиста направио поклоном!

Дакле, добијамо шест авиона МиГ-29, не знамо када и да ли ће стићи, нити шта узимамо уз њих, али знамо да то износи 185 милиона евра, без ПДВ? Очигледно да се иза брда ваља нешто што отвара простор основаној сумњи да се кроз овај аранжман провукла велика донација грађана Србије лиферантима оружја, монополистима и повезаним лицима.

И то под директним покровитељством наше штедљиве и борби против корупције посвећене Владе!

Није српски, али је мудро ћутати, кажу добронамерни. Посебно, ако су у питању „виши“ интереси! Онда нећемо спомињати промену ТТЗ за нека оруђа и Правилника о опремању Војске, нити здружену грађевинско-донаторску операцију (дез)интегратора одбрамбене индустрије и министарства одбране?! Али, ако је у ћутању мудрост, зашто још нисам чуо да је неко Диковићев колегијум назвао – Веће мудраца? Оно што јесам чуо… није за новине?!

Срето МАЛИНОВИЋ, ДАНАС


Аутор је генерал авијације у пензији и председник Одбора за безбедност, одбрану и ванредне ситуације

 

1 КОМЕНТАР

  1. Има да бидне чудо ако будемо имали и гориво за њих! Можда ће приоритет бити путовања ˝премијера и изабраног председника˝ братским режимима и пријатељима на пример Едију Рами или код тетка Ангеле на ручак!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here