Велика смртност и кратак просечни животни век били су стална појава у Београду крајем 19. века. Тако је 1900. године просечна старост умрлих износила свега 31,74 године
Београд с краја 19. и почетком 20. века био би потпуно непрепознатљив данашњим становницима главног града Србије. Место где су живели њихови преци била је омалена варош која је 1900. године достигла око 69.000 становника. Средином 19. века скромна популација била је још мања, па се број становника 1863. године, на пример, сводио на свега петнаестак хиљада људи.
О овоме прича Ђорђе Мамула, млади историчар који је пажљиво скупљао и анализирао ове податке, поготово се ослањајући на статистичке годишњаке Kраљевине Југославије у периоду од 1900. до 1910. године.
„Почетком 20. века број становника у граду је растао, али су породице, приморане да живе градским животом имале мањи број чланова. Велики прилив са свих страна направио је шаролики град у ком су се могли чути разни нагласци, видети различити људи и јести јела пореклом са другачијих поднебља. Број становника се током 90 година, од 1820. до 1910. повећао око 20 пута, од свега 4.500 до 90.000“, објашњава Мамула.
У периоду од 1890. до 1900. године, дакле током последње деценије 19. века, само трећина становника престонице била је рођена у Београду, док се за првих пет година 20. века у варош доселило још око 11.000 људи.
Поглед на Универзитет и Студентски парк у Београду (1890. година)
„Интересантан податак из тог доба је да је у граду константно било више мушкараца него жена. Године 1900. однос је био 40.302 мушкарца према свега 29.467 жена. Тај однос је био сличан и према подацима насталим пет година касније, када је мушкараца било 46.089, а жена 34.658. Ова константна појава објашњава се већим приливом мушке радне снаге, али и великом смртношћу жена, поготово приликом порођаја. Истовремено, овој диспропорцији доприносио је и већи број рођене мушке деце. Изузетак је био само 1907. године, када је у граду рођено 900 девојчица наспрам 889 дечака“, додаје Мамула.
Стручно речено, пораст становништва у то доба био је могућ само механичким прираштајем, дакле насељавањем, јер је смртност била велика и знатно је премашивала број новорођених.
„Велика смртност и кратак просечни животни век били су стална појава у Београду на почетку 20. века. Тако је 1900. године просечна старост умрлих свега 31,74 године. Године 1907. стање се незнатно поправило на 32,98 година“, прича Мамула.
Поглед на Саборну цркву у Београду (1890. година)
Он истиче податке који говоре о бруталној тежини живота у Београду тога доба. Статистика каже да је 1900. године у граду умрло 1.669 особа. Стуктура умрлих је готово запрепашћујућа за данашње појмове: 310 је било беба до једне године, 328 младих од две до 19, 415 становника од 20 до 39, 351 становник од 40 до 59 година, а старијих од 60 година било је најмање – 265.
„Разлози за толико високу стопу смртности почетком 20. века углавном су били везани за лоше и негихијенске услове живота као и неминовност боравка у пренасељеним становима. Свест о хигијени била је врло ниска. Велика смртност узрокована је заразним болестима, поготово туберкулозом која је у то време у већини случајева имала фаталан исход. На крају, значајан број породица имао је једно или два детета, а велика је била смртност новорођенчади на порођајима као и у првој години живота“, каже Мамула.
Београд је имао велики број породица без деце или са малим бројем малишана.
Хотел Москва 1919. године
„Попис из 1900. године побројао је 13.473 породице у Београду, док их је пет година касније било 14.790. Занимљиво је да је највећи број породица имао једно, односно два детета. Промене су се односиле на досељавање младог становништва и све теже услове за оснивање породице“
На почетку 20. века, 1900. године, према статистичким годишњацима Kраљевине Србије број грађана друге националности износио је 13.475 људи. Kако у самом годишњаку није била поменута прецизна структура, наш саговорник се осврнуо на попис из 1889. године, који такође сликовито говори о београдским „странцима“.
Тамо наилазимо на податак да је у граду живео 4.341 Немац, Јевреја је било 2.599, а Мађара 1.008. Београдских Чеха било је 731, Италијана 263, а Хрвата 335. У Београду је 1889. године живело и 27 Енглеза, 50 Бугара, 58 Словака, 59 Француза и 96 Словенаца, док је Цинцара било 184, Пољака 178, Грка 225, а Румуна 195.
Стари двор
Почетком 20. века су постојали крајеви где су живеле веће групе појединих народа. Тако су се Немци углавном бавили модерним занатима, попут типографског или књиговезачког, и насељавали су се на источном делу Врачара, а Чеси су били у околини Цветкове пијаце. У центру су одраније живели Грци, Јевреји, Турци и Цинцари. После одласка Турака, Цинцари се чешће насељавају у Стари Зерек, односно Дубровачку улицу. То је била раскрсница Узун-Миркове и Kраља Петра са околином, део града који су умногоме већ чинили Јевреји, Грци и Цинцари – додаје Мамула.
У то време овај део града носио је име „Зерек“ што би на турском значило „поглед“. Можда је то данас необично, али са данашњег Студентског трга некада је пуцао прелеп поглед на Дунав и банатску обалу, с обзиром на то да није било данашњих великих грађевина, па је видик био далек и раскошан.
Kафана Албанија
Странци су у Београду у значајној мери били покретачка снага која је утицала на убрзану урбанизацију града.
У великој мери су били везани за Србију, били су добротвори и задужбинари, а многи су учествовали у ослободилачким ратовима 1912-1918. Издвојићемо само неке, попут цинцарске породице Николе Антула, италијанске каменоресце Бертото, Делини који су држали прве апотеке, Kидис је осавременила обраду коже, Чехе Росулек, потом Шонду, позната презимена Бајлони, Вајферт, Мекензи, Јенко, Kон, Винавер…
Њузвик
