Око три сата и тридесет минута после поноћи прва ватрогасна цистерна стигла је на место пожара, у њој није било воде!!! Пар минута касније унесрећенима је јављено да се други ватрогасни камион покварио на пола пута, трећи је коначно стигао, али је тада прошло већ више од сат времена и ватра је гутала све пред собом! Пламен се приближавао зидовима и фрескама из 13. века, зидовима које је пре више седам векова на остацима старе римске базилике подигао други српски архиепископ, свети Арсеније, као своју задужбину и место вечног починка. Горела је Пећка патријаршија!
Тог јутра, 16. марта 1981. године, манастир је спавао, само је пар монахиња било на ногама да би се помузле краве и обавиле друге обавезе до почетка богослужбеног правила. Ватру у конаку прва је уочила мати Харитина и у паници пробудила остале монахиње. Заједно са синђелом Дамаскином Давидовићем, професором Богословије у Призрену, који је као гост боравио у манастиру, сестра Харитина спасила је вредне предмете из патријархове собе и салона. Међутим, четрдесетак метара од првог пожара, изнад штрикаће радионице, монахиње су уочиле нови пламен. Ватрогасна служба из Пећи била је обавештена, али њена реакција, као што смо видели, није вредна речи. У таквој ситуацији није се могло мислити на материјалне ствари, уплашене монахиње и још пар храбрих и пожртвованих гостију Патријаршије заједно је кренуло у спашавање живота, али и манастирске ризнице, она није смела бити напуштена, чак ни по цену живота. У најтежој ситуацији налазио се деведесетпетогдишњи старац Дионисије, његове године нису му дозволиле да побегне од пламена, седео је у својој соби и мирно чекао крај. Тада у собу упадају монахиње Ирина и Стефанија и изводе страца из собе, пар тренутака пре него што је таваница пала на његов кревет. Када су сви били безбедни кренуло се по ризницу и њено непроцењиво благо. Врата су била у пламену а кроз прозор се није могло због дебелих гвоздених шипки. Струје нема, мрак, паника…Најтежи тренутак за уплашене и немоћне људе. У том тренутку неко успева да пронађе крамп са градилишта новог конака. Поменути синђел Давидовић крампом разваљује шипке на прозору и неколицина најхрабријих кроз дим и ватру упада у ризницу. За пола сата рукописне књиге и иконе, поједине и неколико векова старе, изнете су из ризнице на сигурно. Јунаци ове акције заслужују да их поменемо по имену: игуманија Февронија, Дамаскин Давидовић, парох пећки, јереј Станко Трајковић, парох гораждевачки, јереј Радован Мијајловић и Андреја Костић, грађевинар који је са групом својих радника радио на новом конаку. Међу радницима, грађевинцима, била су и два Албанца, браћа Бајруш и Салија Лаићи. За то време, трећи ватрогасни камион, онај који је коначно стигао, исправан и напуњен водом, спречио је да ватра стигне и до самог храма. Када је свануло уплакани народ почео је да се окупља испред српске светиње.
Иако је овај инцидент прошао без људсхих жртава, а ватра, хвала Богу, није стигла до саме цркве, човек просто мора да се запита какво је то место где у гашење пожара долазе празне ватрогасне цистерне, и то у тренутку кад је угрожена српска и европска културна баштина?! Случај са ватрогасцима, несхватљив и без оправдања сваком ко отворено и поштено сагледа овај догађај, најбоље осликава све оно што се у то време дешавало Србима н Косову и Метохији. У ону празну цистерну стале су деценије убистава, отмица, паљевина, претњи, крађа, шиканирања. Део Албанаца са Косова, са прећутном сагласношћу КПЈ, спроводио је своје планове у дело. Пожар у Пећкој Патријаршији само је једна епизода у страдању Срба и њихове културне баштине. На жалост, не и последња.
Тачно 23 године и један дан од храброг спашавања Патријаршијске ризнице, светиње су поново гореле. У рано јутро 17. марта 2004. године почео је нови погром Срба и поново су заједно са народом страдали православни манастири и цркве. Поново је горела ризница, али не само ризница једног манастира, већ ризница целокупног српског народа, она која је чувала, а и данас чува, највредније што имамо! Пожар који је тада избио нико није могао да заустави, а када се коначно стишао у рушевинама је остало 19 споменика културе прве категорије и 16 месних цркава. више од 4500 Срба напустило је своје домове, а 28 је изгубило животе. Као што је Пећка патријаршија поднела најтежи ударац и постала симбол страхота које су се Србима дешавале на Косову и Метохији у деценијама након Другог светског рата, њену улогу су 2004. преузели град Призрен и његове светиње. Тог 17. марта на територији Призрена спаљени су храм Богородице Љевишке из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, црква Светог Николе такође из 14. века, црква Светог Георгија Руновића из 15. века, Црква Свете Недеље из 14. века, као и цркве Светог Козме и Дамјана и Светог Пантелејмона из истог периода, запаљен је обновљени манастир Светих Архангела, као и саборни храм Светог Георгија Великомученика из 19. века. Поред цркава и манастира запаљени су и зграда Богословије и зграда епископије у којој се налазило седиште епископа Рашко-призренског. Међународне трупе углавном су играле улогу посматрача.
Власти СФРЈ су 1981. бар пробале да пронађу неки изговор, пожар је приписан неисправним инсталацијама и лоше сазиданом димњаку, иако је вештачење показало да то није тачно. 2004. године, тадашњи (а и данашњи) властодршци и силници нису ни пробали са изговорима. На Призрен и Пећ, на средњовековне светиње, ишло се директно, отворено и крвнички, без икаквих изговора. Сви ови догађаји сведоче о деценијама страдања али и борбе, пркоса и опстанка. У пролеће 1981. реке Срба из Митровице, Приштине, Ниша и других градова упутиле су се ка Пећи, носећи новац и поклоне. Јово и Милорад Божић стигли су чак из Босне. Србима су се придружили и поједини Албанци, војводу Рама Никћија, чија је породица деценијама чувала манастир, тог 16. марта окупљени Срби затекли су уплаканог испред Патријаршије.
И данас, 17 година након Мартовског пограма из 2004. године, Срби живе и опстају у Гораждевцу, Грачаници, Великој Хочи и другим енклавама, окупљени око својих манастира. Духовне ризнице се теже уништавају од материјалних, њих можемо спалити једино ми сами, сопственим заборавом.,
(На основу књиге протојереја-ставрофора Сава Б. Јовића „Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији“)
Стефан Радосављевић, мастер историчар
Портал Патмос
