Иако ми је мрска римокатоличка и марксистичка ИРА, кад већ причамо о штрајку глађу, ред је и да се сетимо Роберта Бобија Сандса, човека који је знао како се протестује, а најпре – с којим циљем. Осуђен на вишегодишњу робију, као припадник ИРА-е, након 66 дана штрајка глађу, који је практично он и измислио, преминуо је у затворској болници, у 27. години живота.

Шта је био мотив његовог штрајка? У време излизаних парола, демагогије и дневнополитичке фарсе с много великих речи, а без дела која их прате – тај разлог некоме данас може да се учини бајковитим, романтичним, па и сулудим. Наиме, Сандс је захтевао да он и његови саборци немају статус криминалаца, већ политичких затвореника. Поред осталих услова, који су се односили на бољи положај затвореника, ово је био главни циљ тог чувеног штрајка глађу с почетка осамдесетих година прошлог века.

А шта имамо данас, четрдесет година после смрти терористе и идеалисте, Бобија Сандса, спремног да у младим годинама положи свој живот за оно у шта верује? Шта данас представља „штрајк глађу“ и да ли уопште било шта представља, осим још једне „ријалити представе“, коју одавно нико више не схвата озбиљно, али је ипак гледа, јер „ничег другог нема на телевизији“?

Сетимо се, рецимо, чувеног „штрајка глађу и жеђу“ Томислава Николића, који је неколико дана седео на стиропору, захтевајући расписивање избора, све време уредно примајући инфузију, да не би нарушио своје здравље?! Не заборавимо ни случајеве самопроглашених „политичких затвореника“, ухапшених током актуелних протеста, који „нису јели и пили педесетак сати“, да бисмо, само дан након њиховог пуштања, гледали на друштвеним мрежама њихова „намучена“ лица у друштву вођа протеста у престоничким ресторанима, али и снимке на којима се види да су у та непуна два затворска дана ипак јели и пили.

Најзад, поред свих ових срамотних случајева, због којих се Боби Сандс „преврће у гробу“, данас имамо вероватно јединствен случај у свету – да један министар, дакле, припадник владајуће структуре, најављује штрајк глађу, јер му је „доста насиља опозиције“.

Дакле, штрајк глађу је управо сведен на крајњи ниво апсурда: пре четрдесетак година, измислио га је реални политички затвореник, затим су овај концепт симулирали и злоупотребљавали којекакви опозиционари „свих боја и врста“, да би данас, ексклузивно у Србији, овај „рецепт“ пао на „памет“ (тешко се то памећу може назвати), министрима и државним функционерима, који изгледа не схватају да су они на власти већ седам година и да је у њиховим рукама „и нож и погача“. Тако је штрајк глађу, од последњег средства политичке борбе оних који више ништа осим голог живота и части не могу да изгубе, прешао пут до средства да државни функционери искажу лојалност свом господару, макар на такав начин бламирали режим коме припадају.

С друге стране, ово је можда и паметан вид политичке тактике. Наиме, штрајк глађу државних функционера је толика будалаштина, да би тај ниво глупости заиста могао додатно да раздражује опозицију и да је намами на неке сулуде потезе. Друштво је већ поларизовано, тако да никаква глупост режима не може да засмета гласачима и симпатизерима СНС-а, али ће зато сваки потез власти додатно иритирати и фрустрирати њене противнике, који ће затим почети да вуку све глупље и очајније потезе и упадају у све веће грешке.

Режим је свој дуги опстанак на власти обезбедио тако што је „решио“ службе безбедности, медије, криминалце и улицу (навијаче), тако да сада може релативно безбедно да прави политичке ријалити експерименте, јер не постоји политички фактор који би у скорије време могао озбиљније да га уздрма.

Драгана Миљанић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here