11.X
Већ недељу дана крваве се воде борбе.

Бугари се очајнички бране.

Највећи и најстрашнији положај Кајмакчалан, скупим жртвама и уз неописиве напоре, најзад је прекјуче заузет.

При бугарском нападу заробљена је наша рововска батерија са једним мајором. Бугари су га терали да окрене топове и гађа своје, а када је то одбио, причају, ножевима су му сву утробу ископали…

9.X
Сваког дана воде се борбе. Сваки камен је брањен, сваки се камен напада. Свака се стопа ка слободи жртвама откупљује…

Одломци из ратног дневника Синише Ђаје, објављених у књизи Косте Димитријевића “Јунаци српске трилогије говоре“.

У периоду од 15. до 21. септембра, 1918. године, дакле пре равно 102 године српска војска, наши дедови и преци пробили су Солунски фронт.

Солунски фронт је линија источног фронта која се простирала у дужини од 450 километара од реке Струме у Грчкој, Егејској Македонији до Драча, и српског приморја у Албанији. Савезничке снаге, снаге Атанте бројале су нешто више од 625.000 људи. У централном делу линије фронта била је војска краљевине Србије, реорганизована, са близу 150.000 војника. Савезници су најпре сматрали да је боље да српске војнике распореде у остале армије, пре свих у британске и француске дивизије, али је српски генералштаб жестоко протестовао и није желео да прихвати такву одлуку. Савезници су, наиме, сматрали да наша војска још увек није опорављена након повлачења преко Албаније и да није способна да сама држи линију фронта.

Ово ће се показати као потпуно нетачно.

Српска војска била је најмотивисанија и најбоље се борила од свих савезничких војски на терену, из једног једноставног разлога: са друге стране иза непријатељских линија, налазиле су се њихове куће, њихова деца и породице, које нису видели готово четири године.

Од српске армије била је бројнија једино француска, која је бројала око 185.000 људи, и налазили су се лево од нас, од централног дела фронта, дакле, на запад. Даље, према западу, у Албанији, налазила се италијанска војска. Према истоку, на десном боку наших снага, налазило се 120.000 британских војника, међутим, као и у француској војсци ово су углавном били војници из колонија. Пуно је фотографија које показују дружење српских војника са Алжирцима и тамнопутим Сенегалцима са којима смо били на фронту. На крајњем истоку фронта, после Дојранског језера према реци Струми било је 135.000 грчких војника.

Централне силе имале су на линији Солунског фронта 626.000 војника и њихову главнину чинила је углавном бугарска војска, с друге стране, предност у артиљеријском наоружању била је на нашој страни, као и у авионима. Силе Антанте имале су око две стотине авиона, на око осамдесет аустријских и немачких са друге стране фронта.

Сад, да се вратимо пар корака уназад:

Пред само наше повлачење преко Албаније, српској војсци пристижу у помоћ две савезничке дивизије, француска и британска, у луку Солун, додуше сувише касно, наш генералштаб је већ донео одлуку да је повлачење неминовност. А и сама снага савезничких дивизија није била толика да би нам пружила помоћ која нам је требала. Једини од војвода који је желео да војска остане у Србији, био је војвода Мишић, који је предлагао да останемо на Косову пољу и ту сачекамо евентуални долазак савезника и сукобимо се са немачким, аустријским и бугарским царством. Пошто је Мишићев план био у великој мери самоубилачки, а на савезнике се нисмо могли ослонити, начелник генералштаба, војвода Путник, као и војвода Степа Степановић, генерали Петар Бојовић и Павле Штурм, надгласали су Мишића и одлучили да је примарни циљ очување српске војске.

У то да ће српска војска преживети албанску голготу и бити и даље оперативна и функционална није веровао нико, ни наши савезници ни непријатељи. Немачка команда је чак наредила повлачење својих снага из Србије, оставивши Србију Аустријанцима и Бугарима. Само је тридесетак хиљада Немаца остало и касније на Солунском фронту. Немачка команда је Србе назвала „остацима некада славне војске, која неће преживети повлачење преко Албаније“. Међутим, после само неколико месеци проведених на мору, на грчким острвима српска војска се опоравила.

Око оне две савезничке дивизије које су дошле у Солун још пре повлачења преко Албаније окупља се и наша војска, с тим да савезници у солунски залив шаљу још војске, дивизије које су доживеле страшне поразе на Галипољу 1915. године. Уз Британце и Французе, на Солунски фронт своје снаге шаљу и Италијани и Руси.

Када српски војници бивају савезничким бродовима довезени у Солун, француски војници и грчки народ су им клицали, на доковима су се чули повици: „живела Србија“ и стихови химне „Боже правде“. За француске војнике и официре Срби који су преживели албанску голготу и после само неколико месеци се вратили на балканско ратиште били су истински хероји. Хероји епских размера.

Солунски фронт је формиран на територијама кнежевине Албаније, краљевине Србије и краљевине Грчке. С тим што је у тренутку формирања фронта Грчка била још увек неутрална. Наиме у Грчкој је тада владала шизма, односно национални раскол: грчки краљ Немац, био је германофил, а велики број политичара и народа био је за то да Грчка уђе у рат на страну савезника, пре свих председник владе Елефтриос Венизелос, либерал, пореклом са Крита. Тако да су Французи буквално заузели један део Грчке да би ту формирали фронт.

1916. године један део грчке војске, под утицајем Британије и Француске, извршава војни пуч и улази у рат на страну савезника. Следеће године грчки краљ Константин морао је абдицира…

Радомира Путника који се због година и болести повлачи, на месту начелника генералштаба замењује војвода Живојин Мишић. За команданта Прве армије постављен је Петар Бојовић, а као и све време рата командант Друге армије остаје Степа Степановић.

У лето 1916. креће велика офанзива из правца севера, централних сила у циљу да се пробије Солунски фронт. Офанзива Бугара и Аустријанаца била је силовита, ми заустављамо тај њихов напад и у против удару, такозваној контраофанзиви освајамо врх Кајмакчалан на планини Ниџе.

Током 1916. од 12. до 30. септембра после много борби и уз велике жртве освојили смо Кајмакчалан и ушли у први град у краљевини Србији, у Битољ. Ова победа, иако без неког великог стратешког значаја за савезнике, била је окидач за српску војску, јер су наши дедови крочивши у околину Битоља, сматрали да су начинили први корак при повратку кући. Овим је и овако снажан морал српског војника постао још бољи.

Утврђење испод Кајмакчалана Бугари су звали Борисов град, по свом владару, а ми „капија слободе“, толико нам је и једнима и другима овај положај био значајан. Кајмакчалан у ствари има два врха, попут два рамена, висока 2525 м и 2517 м , испод десног вишег врха, протеже се коса Кочобеј, на којој су били смештени бугарски војници, а испод другог, левог, нешто нижег врха налазе се Сива стена и Црна река, са два моста коју су држали Немци. Дакле, фасцинантно је то да су се битке водиле испод самих планинских врхова на висинама од преко 2000 метара. И данас, на Кајмакчалану се могу наћи кости српских, бугарских и немачких војника, са пуном ратном опремом, пушкама и бајонетима…

Овде је наше даље напредовање заустављено и формирана је нова линија фронта која се није померала преко годину дана. Током пуне две године водила се стравична рововска борба, која је однела много жртава и са једне и са друге стране.

Током, лета 1918. британска команда није желела да учествује у пробоју Солунског фронта, сматрајући да је још увек рано за то. Живојину Мишићу је пренесено да ако Срби баш толико желе, могу да, како је рекао енглески генерал Вилијамс, „покушају тај свој пробој“ и да им савезничка војска даје три дана и да ако за та три дана Срби пробију фронт, да ће им се савезничка војска придружити, а да ако не успеју, да ће их савезници оставити ту где се буду нашли, дубоко у противничкој територији.

Мишић је протестовао код д`Епереа, рекавши да се ово коси са свим нормама ратовања и да је далеко боље да све савезничке војске наступају заједно у истој линији, јер би се онда непријатељ теже бранио, пошто не би знао где је главнина наше, савезничке војске. Овако би Срби били препуштени једноставном опкољавању од стране бугарских и немачких трупа.

Британце није било могуће убедити, а пошто је већ стигла команда из Француске, од стране Жоржа Клемансоа у виду шифроване поруке: „пошаљите четрнаест официра и осам војника“ што је значило да напад на централне силе може да отпочне 14. септембра у осам изјутра.

Видевши да се магла подигла, Живојин Мишић наређује напад.

15. септембра 1918. године око пола шест ујутру.
Тако је почело.

Уз славне битке из балканских ратова, битка на Куманову, Брегалници, Церу и Колубари, уз повлачење преко Албаније, битка на Кајмакчалану и пробој Солунског фронта су најславнији догађаји наше херојске прошлости. Ови догађаји су митски и представљају невероватно јунаштво наших дедова, див јунака.

28.10.

Данас је наређен одсутан напад…

Топови свих калибра су се утркивали који ће за краће време већи број пројектила избацити…

Васиона се преламала, земља се тресла, а непријатељски положаји обавијени су белим, сивим и црним димом.

Наши пешадинци који су у рововима стрпљиво чекали у 11:30 напустише своје заклоне и под заштитом артиљерије кренуше напред.

Могленске планине у правцу коте Добро поље, нису биле добро покривене од стране бугарских трупа. Пре свега јер су биле неприступачне, али и зато што је то био правац са кога се није очекивало пробијање. Логичније би било да офанзива савезничких снага иде долином Вардара, где данас пролази аутопут. Међутим француска команда и наши официри одлучили су да пробој покушамо тамо где нас непријатељ није очекивао.

Степа Степановић и његова Друга армија је већ тог петнаестог септембра пробила прву линију непријатељске одбране и заузела њихове положаје у рову. 16. дана заузима Козјак, последњу, најсевернију Могленску планину и спушта се у долину реке Вардар. Трећег дана можемо рећи да је наша војска већ зашла преко десет километара у непријатељску линију фронта, а да је ширина фронта коју је држала наша војска била преко двадесет километара, по како смо рекли јако неприступачном терену.

21. септембра, после само шест дана, војвода Степа Степановић шаље поруку да је Солунски фронт пробијен. Док су француске, италијанске, и британске дивизије биле далеко иза нас, још увек на позицијама одакле смо ми кренули или само пар километара напред, ми смо већ били готово педесет километара иза непријатељске линије фронта, наша Прва армија сустигла је Другу армију тако да се и ширина наше војске удвостручила, држали смо положаје од готово четрдесет километара у ширини.
Крила наших армија била су поттпуно отворена и са источне и са западне стране, срећом, па непријатељ није био сигуран да ли је то заиста тако. Тада је Александар Карађорђевић напустио прве линије фронта, на којима је био све време заједно са својим војницима и официрима и вратио се у Солун, да покуша да убеди савезнике да и они крену за нама.

Наш генералштаб се тада нашао у дилеми, пошто се није могло очекивати на брзу, нити на ефикасну помоћ савезника, а ако би се наставило са даљим напредовањем према северу, постојала је опасност да нас немачка и бугарска војска опколи, приђе нам са бокова и на тај начин потпуно одвоји од главнине савезничке војске. Практично би се нашли у клопци. Друга могућност је била да се српске армије повуку назад до савезничких војски и поново се споје са њима. Тада Живојин Мишић, доноси још једну одлуку у свом стилу: издаје наређење и Првој и Другој армији да свим силама крену одлучно напред, не дозвољавајући противнику да дигне главу. Под сталним борбама и под пуном ратном опремом наша војска је напредовала просечно четрнаест километара дневно што у пракси значи да је некада напредовање било и преко двадесет километара дневно.

Тада су бугарски војници говорили међу собом: „бежите живи, иду мртви“, сматрајући нашу војску као војску оних који су се вратили из сени смрти. Бугарска војска није чак ни знала са које стране им се приближава наша војска. У једном тренутку, фалило је само неколико минута да претходница наше војске зароби бугарског престолонаследника на Кавадарцу.

До наше војске је све теже и теже стизала храна, медицинска помоћ и опрема, јер су наши интенданти, као и савезничке залихе биле далеко иза нас. Уместо да сачекају храну, наши војници су послали поруку: „Шаљите само муницију“. Толика је била жеља наших дедова да се врате у своје домове, у своја села.

29. септембра, наша Друга армија се налази на само неколико километара од Софије, тада Бугари потписују са д`Епереом капитулацију. Тако је српска војска за само петнаест дана потпуно неутрализовала бугарску војску.
Савезници се више нису држали по страни. Видећи невероватне успехе Срба, Италијани пребацују готово сву своју војску у Албанију, окупирају српско приморје у Албанији, које смо ми ослободили од Турака још 1912. и покушавају да заузму Црну Гору и тиме спрече спајање српске Прве армије са Црном Гором. После бугарске капитулације , предала се и Турска, те Британци, на крилима успеха српских армија одлазе на исток, и заузимају Босфор и Дарданеле.

Тада и Немачка шаље још своје војске на Балкан, са свих најближих положаја из Румуније, Босне, Мађарске али и Русије. На западном фронту између Немачке и Француске није било промена (отуд и Ремарков наслов књиге „На западу ништа ново“, у ствари је реч о Западном фронту) те се немачки цар одлучује и за последњи очајнички покушај спремајући се за још једну битку.

Немачки кајзер Вилхелм Други, последњи краљ Пруске и последњи немачки цар пише писмо свом рођаку, бугарском краљу Фердинанду I : „Да ли је могуће да је 62.000 српских војника решило овај рат?“

Петар Бојовић и Прва армија већ у октобру стиже до Ниша, а Степа Степановић и Друга армија са својих положаја пред Софијом, креће право на запад, према Копаонику и Косову и Метохији.

Видећи да се очекује велика битка у околини Ниша, д`Епере и савезничка команда наређује Живојину Мишићу да заустави напредовање Петра Бојовића и Прве армије, јер ће против својих 27 батаљона, наша Прва армија имати 47 непријатељских батаљона, и то не више бугарских, већ немачких, одморних, добро обучних и боље опремљених. Д`Епере наређује да се чека долазак француских војника у Ниш.

Мишић преноси Бојовићу команду савезника, међутим, говори му још нешто: да се он сам не слаже са таквом политиком савезника. Бојовићу је само то и требало, те Прва српска армија улази сама у одлучујућу битку са Немцима. О самој овој бици и јунаштву српских војника се може много писати. Бојовић побеђује Немце и уз Божију помоћ, 12. октобра улази у Ниш.

Без дана предаха, Прва армија креће у правцу Београда, пратећи данашњу линију коридора десет из Ниша према Београду. Савезничка команда поново покушава да се умеша, Бојовићу шаљу поруку да хитно крене према Дрини и тамо заузме положаје на којима би бранио евентуалну контраофанзиву Немачке, а да напредовање према Београду остави Французима, на шта им Бојовић одговара да више нико не може зауставити, нити спречити српског војника да ослободи свој главни град.

На питање које је поставио српским војницима један француски новинар, како је могуће да су обични српски сељаци без поговора слушали своје старешине, српски војник му је преко преводиоца поручио: „Ми смо сматрали да нам се преко наших официра и команде обраћа сам Господ Бог.“

Тако је након марша од шест стотина километара, српска Прва армија ушла у Београд 1. новембра 1918., само четрдесет и пет дана од оног јутра када се подигла магла а војвода Живојин Мишић наредио јуриш….

Свештеник Стеван Стефановић

Свештеник Стеван Стефановић: Битка на Кајмакчалану и пробој Солунског фронта

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here