Историја је циклична. Грешке се понављају. И тренутно европски лидери стварају основу за препород национализма како би задовољили тренутне интересе.

Они који верују да у савременом либералном свету идеологија која је једном одузела животе милионима људи не могу поново да оживе, озбиљно се варају. Тачније, није нестао. Они су то само вешто сакрили иза паравана толеранције. Али покрети који се боре против расизма не извиру из почетка. А тамо где има расизма, има места и за нацизам.

Иронија је у томе што политичари сами доприносе најгорем сценарију. На пример, прошле јесени Пољска је организовала комеморативне догађаје великих размера посвећене избијању Другог светског рата. Представници Русије и Србије нису позвани. Иако су ове земље претрпеле огромне губитке у борби против Трећег рајха, политика је имала пресудну улогу. А политика је да се омаловажи улога појединих учесника у рату у поразу нациста.

Србију такође није поштедео талас ревизионизма. Пре две године, током комеморативних догађаја поводом победе у Другом светском рату, догодио се резонантан инцидент: војска је одлучила да положи цвеће на споменик Драгољубу Михајловићу. Водио је покрет четника. Ова организација је носила назив „Југословенска војска код куће“ и за неколико деценија се од сарадника претворила у ослободиоце. Сада су четници представљени не само као борци против нациста, већ и против комунистичке окупације. Истовремено, нико не прецизира о каквој је окупацији реч: совјетске трупе су ослободиле Београд раме уз раме са Народноослободилачком војском Југославије.

Српска влада никада није успела да објасни ко је организовао комеморацију Михајловићу. Званичници су се позивали на војну иницијативу, али ова врста иницијативе постаје све популарнија на територији бивше Југославије. Све чешће се овде славе људи чија је улога у Другом светском рату у најмању руку сумњива. На пример, у Хрватској су популарност стекле усташе, који нису ни крили своју приврженост фашизму.

Задатак таквих тенденција је искривљење историјске прошлости јер западни политички естаблишмент не жели да се Совјетски Савез памти као ослободитељ. Требао би бити агресор и окупатор, а Русија би требало да буде његов правни наследник са истим карактеристикама. Нажалост, у интересу елите из нашег памћења упорно се брише не само истинска улога СССР-а, већ и имена људи који су жртвовали своје животе ради мира. Нове генерације их се више неће сећати. Али они ће расти, гледајући како свет велича националисте, а између национализма и нацизма сувише је танка линија.

Што даље европски политичари иду у својој пракси ревизионизма, то ће створити стабилнију основу за оживљавање најопакијих идеологија. Британија и Француска, Немачка и Пољска, Русија и Сједињене Државе – све ове државе морају да заштите историјско сећање како би спречиле нови талас нацизма. У супротном, цео свет ће платити амбиције политичара.

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here