Капела на Ловћену – од рушења до предлога за њено враћање на врх опjеване планине. Да ли ће се црква владике, послије четири деценије, поново наћи на истом мјесту, питање је која је и даље актуелно.

Обнова Његошеве задужбине представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе тоталитарног наслеђа и истинског повратка праву и правди. Ако је није могуће подићи на истом мјесту, онда то ваља учинити у близини маузолеја, као свједока једног времена.

Иницијатива Митрополије црногорско-приморске јесте да се обнови капела каква је била прије рушења.

Капела је последњи пут срушена у лето 1972. године декретом тадашње црногорске власти како би уступила мјесто фараонском маузолеју који је урадио Иван Мештровић.

Петар Други Петровић саградио је 1846. године цркву на Ловћену посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније владика и пјесник тестаментом је оставио аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена.

Услијед невремена, тог октобра 1851, када је заувијек склопио очи највећи пјесник словенскога југа није сахрањен на Језерском врху – жеља му је испуњена четири године касније.
Гдје су стали Аустроугари наставили Црногорци

Услиједио је Први свјетски рат и августа 1916. године Његошеви посмртни остаци су кришом пренијети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустроугарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву капелу, коју је септембра 1925. обновио тадашњи југословенски краљ, иначе унук Николе Првог Петровића, Александар Карађорђевић.
И Његош је поново нашао гробни мир у изабраној вјечној кући. Капела, која се налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. када је тадашња власт црногорска, на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку ондашњих власти Југославије, одлучила да руши капелу.

Двије године касније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били многобројни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа, Меша Селимовић („не стављајте самар на Ловћен“) и други, Његошеве кости су по шести пут сахрањене, овога пута противно његовој вољи.

Камен са капеле, обиљежен бројевима, које је вријеме углавном избрисало на ветрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева завјетна црква бити подигнута од истог материјала „негдје друго“, помињала су се баш и Иванова корита. Но, то се није догодило.

И та гомила се смањила, тесани камен је сигурно запао за око градитељима који и не знају о чему се ради. Такав однос према Његошу се не може ни разумјети ни оправдати.

Одлуку да на Ловћену капела уступи мјесто маузолеју донијела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. године доноси одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Нађен је „модус“ – црква је проглашена „архитектонским, културно-историјским објектом“ и рушење је могло да почне.

Не треба заборавити и чињеницу да поглавар Католичке цркве понудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену.

У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.

„Свима је јасно“ – каже се у писму папиног изасланика (све грешке у наставку су изворне) – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, можесе рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру заштој је вољан и да уложи велика средства“.
Исо Махмутовић: Нећу да рушим цркву

Припреме за градњу Мештровићевог маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену Мирко Живковић окупио је на Ивановим коритима раднике да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао:

– Ја нећу да рушим цркву!

Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цијену отказа који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вјере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу мјеста. Да би негде друго стара црква „васкрсла“. Било је то у љето 1972.

Мање је познато да су на Ловћен прво „претресене“ Његошеве кости, па се онда приступило рушењу капеле. Учињено је то у „научне сврхе“, Његошеве кости су темељно премјерене.

Комисија коју је формирао Одбор за изградњу маузолеја је, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренијела и смјестила Његошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“.

А из Цркве је тада речено да су „Црногорци постали богатији за још једно светогрђе“.

Извор: in4s.net

1 КОМЕНТАР

  1. ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

    1813. Рођен је 13. новембра. Место рођења: Његуши (засеок Ераковићи) под Ловћеном, изнад Которских страна, недалеко од Цетиња. Мајка: Ивана, рођена Пророковић, из Залаза, сестра капетана Лазара Пророковића. Отац: Томо Марков, брат Петра I, Стијепа и Сава, имућан сеоски првак и задужбинар. Сестре: Ћане, удата Ђурашковић; Марија, удата за сердара Цуца Андрију Перовића чије је синове Петра, песника, и Стевана Његош школовао. Браћа: Перо Томов, председник Сената (1837-1853), умро 1854; Јован, млад погинуо на Грахову 1836.

    1813-1823. Растао у кући у којој је рођено свих седам владара из династије Петровић (1697-1918). На крштењу добио име Радивоје, а звали су га Раде. Чувао стоку у ловћенским подгоринама и на Ловћену одакле је имао изванредан поглед на Црну Гору, Цетиње, Боку Которску и Јадранско море.

    1823. Дошао у Цетињски манастир код стрица владике Петра I. Први учитељи су му били калуђер Мисаил и Владичин секретар Јаков Цек, под надзором Петра I.

    1825-1826. Годину и по учио код свештеника Јосифа Троповића, игумана манастира Савина, у Топлој код Херцег Новог. Учио је часловац, псалтир, црквено појање, рачуницу, италијански језик. Помагао у црквеним обредима. Спевао шаљиву песму о ћеклићким сватовима.

    1827. Петар I пише 2. фебруара руском изасланику у Дубровнику Јеремији Гагићу да је његов синовац Раде Томов „стојао годину и по данах код јеромнаха Јосифа Троповића“ и да „зна нешто читати“. Жали што га не може послати на школовање у Русију, што је умро његов први одређени наследник Митар Стијепов и што његов други наследник Ђорђије Савов све мање мари за петроградску духовну академију а све више хоће руску војну службу. Секретар Петра I постао је Сима Милутиновић Сарајлија 7. октобра, познати песник који је истовремено бринуо о образовању Рада Томова до 1830. и преносио му своја знања из уметности, филозофије, историје, класике, књижевности.

    1828. Одређени наследник Петра I Ђорђије Савов писмом је затражио од Петра I да ступи у руску војну службу. Петар I је наследничко место наменио Радивоју Томову. Подучава га у језицима које је знао (руски, немачки, италијански, нешто слабије француски и енглески) и упућује га на књиге из своје богате библиотеке.

    1829. Петар I је 13. марта обавестио руског вицеконзула у Дубровнику да је Ђорђија Савова разрешио „сана духовнаго“ и допустио му да буде руски коњички официр, а за наследника је одабрао Радивоја Томова, који је Сими Милутиновићу дао своју „у народном духу“ састављену песму о рату руске царице и турског султана, као и пет десетерачких песама које је забележио. Петар I упутио у Петроград Матеја Вучићевића с меморандумом руској влади.

    1830. Петар I је умро 30. октобра. Пред смрт је свом секретару Милутиновићу издиктирао тестамент који је 31. октобра отворен пред народом и њиховим главарима који су тог дана сахранили Петра I. Он је Рада Томова назначио
    „насљедником, управитељем и чуватељем од свега мојега, народскога и црковнога“, с надом да је он човек „од посла и разума“. Препоручио га је „свему народу црногорскому и брдскому“. Први је у руку пољубио новог господара острошки архимандрит Јосиф Павићевић. За њим су то учинили и најутицајнији народни прваци. После тога су два пута, у два дана, 31. октобра и 1. новембра својим потписима потврдили тестамент и избор Рада Томова за владара Црне Горе. С њима је то учинио и гувернадур Вуко Радоњић. О томе су обавестили окружног которског поглавара Миховила Мартелинија 3. новембра. Игуман манастира Врањина и острошки архимандрит Јосиф, уз учешће стотинак свештеника, закалуђерили су Рада Томова 31. октобра. Гувернадур Радоњић је тајно радио против младог владара. Зато је скупштина народна 29. новембра донела одлуку да се Радоњићу одузму звање гувернадура и земаљски печат. Истовремено је осуђен на смрт, а убрзо, на заузимање Рада Томова, и помилован. Раде Томов је о свом избору упутио службене поруке у Београд, Беч, Петроград, Дубровник. Решавао је неспоразуме о статусу манастира Стањевићи и Маине у аустријској пограничној области. У пословима су му помагали отац, старији брат Перо, посебно Станко Стијепов и остали најближи сродници. Подгоричанин Иван Ивановић Вукотић и његов сестрић Вучићевић поднели руској влади свој предлог о друштвеном преображају Црне Горе. Русија признала избор Рада Томова и одредила помоћ са годишњим субвенцијама.

    1831. Призренски владика Хаџи Захарија Ананије рукоположио је 12. фебруара Рада Томова за архимандрита, на скадарскојезерском острву Кому, у истоименом манастиру, у Успенској цркви. Раде Томов је примио духовно име свог стрица и постао Петар II. О том догађају извештен је аустријски повереник и поглавар Котора 26. фебруара. По руској препоруци и по цетињској молби из Русије су у Црну Гору 25. септембра стигли Иван Вукотић и Матеј Вучићевић, који су на народном збору 14. октобра прочитали лажну царску грамату и поделили ситне дарове главарима. Изабрани су сенатори и основан је Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски. Укупну управу, писао је Његош Гагићу 18. децембра, чини „180 људих, из којијех су 16 совјетници (сенатори), а 164 исполнитељи (pоliziа)“.
    „Исполнитељи“ су чинили Гвардију, а осам перјаника владарску гарду. Бивши гувернадур Радоњић је и даље радио против Његоша. Црногорски повереник у Котору Иван Поповић 27. августа јавља руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу да је Његош „слаб от уха“.

    1832. Његошев суд је 16. јануара решио да се Вуко Радоњић и његов брат Марко ухапсе и затворе. Протерани су из Црне Горе, а бивши гувернадур је умро у Котору 11. јуна. Тако је нестало гувернадурство у Црној Гори. Посебним указом од 20. јануара поставио је Ивана Вукотића за председника Сената, а Вучићевића за потпредседника. О реформама у управи обавестио је кнеза Србије Милоша Обреновића, далматинског гувернера Лилиенберга и которског управитеља Мартелинија. Четрнаест сенатора је било из нахија и Брда. Вукотић саопштава, октобарским писмом, о својој намери да Његош буде само црквени поглавар. Вукотић је тражио да се страни представници обраћају њему и постепено преузимао власт. У фебруару је по други пут без успеха напао отоманска насеља у околини Подгорице (први пут је то учинио у октобру претходне године). У мају је стигао на Цетиње руски дворски саветник, професор и доктор правних наука Александар Рoјц са тајним задатком. Његош је у јуну примио вицеконзула Гагића и упутства руског Министарства иностраних дела. Повећали су се неспоразуми с подгоричким Мехмед Решид-пашом. Жали се Јосифу Рајачићу на слабо здравље.

    1833. Велики народни збор је 4. јуна одлучио да се Његош по његовој жељи завладичи у Русији. С Цетиња је кренуо 15. јуна, сишао у Котор и Прчањ, па преко Трста у Беч стигао 16. јула. Ту се упознао с Вуком Караџићем, Јернејом Копитаром и управником штампарије мехитариста коме је предао рукопис управо спеваног „Гласа каменштака“. У двонедељном боравку бечком срео се с карловачким митрополитом Стефаном Стратимировићем, руским послаником Татишчевим и другим званичницима. Преко Пољске је почетком августа стигао у Петроград. Примили су га цар Николај I, министар спољних послова и вицеканцелар Неселроде, оберпрокуратор руског Светог синода Нечајев. Испословао је руску помоћ и наклоност. У Преображењској лаври рукоположен је за владику 18. августа. Присуствовали су цар и његова свита. Купио је за три хиљаде рубаља малу штампарију и са собом почетком октобра, на повратку, повео петроградског штампара Михаила Петрова. Преко Халеа, Лајпцига, Дрездена, Прага, Беча, Граца, Љубљане, Трста, Задра и Дубровника дошао је у Котор и одатле отишао на свечани дочек на граници и у Цетињу 23. децембра. На путу је тражио српска слова за штампарију која је радила до 1852 (када је претопљена у пушчана зрна). У Трсту је нашао учитеља француског језика. Када је донета одлука о његовом одласку у Русију, на истом Збору, усвојен је Законик („Закони отачаства“) који је саставио председник Сената Вукотић. Он је водио послове у Његошевом одсуству, изменио неке чланове Сената, једног Петровића утамничио, себе од подофицира произвео у генерала, хотског првака заваравао царским порукама, тобожњим, и дао му војводство. Повезао се с Његошевим противницима, а он је, одмах по доласку из Русије, 27. децембра, на скупштини саопштио царску грамату. Вукотић и Вучићевић су смењени.

    1834. У марту прописао порез у три класе. Због тога је неко на њега пуцао у Бјелопавлићима. Основао прву школу на Цетињу са тридесетак ђака и учитељем Петром Ћирковићем. Другу школу отворио у Добрском Селу. Прорадила штампарија на Цетињу коју је донео из Русије. Вук Караџић био његов гост од 17. септембра до 10. новембра. Свог претходника Петра I прогласио за свеца 31. октобра и о томе обавестио руски Свети синод. У својој штампарији објавио збирке песама „Лијек јарости турске“ и „Пустињак цетински“, као и песму „Србин Србима на части захваљује“. Крајем априла Турци из Спужа похарали суседна црногорска села. У јуну тражио сусрет са скадарским Хафис-пашом. У јулу понудио канцелару Метерниху продају манастира Маине. Од управе Задра тражио да га др Никола Пинели прегледа и лечи. Сумња да се болест може брзо излечити.

    1835. Добио звање архиепископа две године након завладичења. У марту Турци побили двадесетак чобана у Кучима. За освету, одред Цеклињана, Љуботињана и Куча напао је у ноћи између 21. и 22. марта османску посаду и освојио град Жабљак. Црногорци су, међутим, већ 30. марта морали да напусте Жабљак, запленивши овде два топа на којима су угравирани Његошеви стихови. Покренуо „Грлицу“, први црногорски часопис, календар (1835-1839). Подигао Табљу, малу тврђаву више Цетињског манастира. Видео да није подесна за одбрану, па су на њој, недовршеној, касније истицане посечене турске главе. Ђорђије Савов напустио руску војну службу и дошао да помаже Његошу. Објавио на Цетињу приповест „Житије Мрђена Несретниковића“.

    1836. На Цетињу штампан „Српски буквар“ за Црну Гору. На Грахову 23. августа у борби с великом војском паше Ризванбеговића и муселима Смаил-аге Ченгића црногорска војска тешко поражена. Погинуло је девет Петровића, а међу њима и Његошев брат Јован. Вукотић и Вучићевић и даље шире интриге по Русији после изгона с Цетиња. Ради тога у Петроград послао свог секретара Димитрија Милаковића. На Цетињу штампане Вукове „Народне српске пословице“. У Будви позајмио новац и 25. новембра обавестио руског посланика да одлази у Петроград. Када је стигао у Беч, кнез Горчаков депешом му 27. децембра предложио да се врати у Црну Гору. Његошев отац се с Његуша преселио у Цетињски манастир.

    1837. Купио Карађорђеву сабљу 13. јануара и у њену част срочио оду. Објавио осам песама. Меморандумом почетком јануара затражио припајање Зете Црној Гори и руску помоћ од 80.000 рубаља. Добио неповољан одговор 24. јануара. Помишљао да из Беча оде у Париз. Уговорио продају манастира Стањевићи и Маине Аустрији за 34.000 форинти. У Петроград се упутио 19. фебруара. Задржан је у Пскову. Руси шаљу Гагића у извидницу на Цетиње. У Пскову, као и у Бечу, учи француски. После одуговлачења и повољног реферата Родофиникина дошао у Петроград 30. маја. Примио га је цар Николај I. Добио је тражену помоћ у рубљама, с асигнацијама, у десет година. Крајем јуна, преко Варшаве и Беча дошао у Трст, одакле је с руским изаслаником пуковником Озерецковским стигао на Цетиње 27. августа. За државног благајника 28. августа поставио свог секретара Милаковића. На општем сабору 4. септембра изабрано дванаест сенатора, за председника Сената Перо Томов, за потпредседника Ђорђије Савов. Затражио да Русија има код њега свог конзула. На немачком објављена Вукова књига о Црној Гори и Црногорцима и о њима повољан чланак у „Аlgеmеinе Zеitung“. Пред крај године обезбедио новац за подизање зграде за Сенат, школу и своју резиденцију. Опевао одлазак Озерецковског из Црне Горе 22. октобра. Установио матичне књиге и статистику по којој је Црна Гора имала 339 села, 9.328 кућа и 20.750 наоружаних људи.

    1838. Од почетка године до почетка јула следеће године, на Цетињу борави Антид Жом који Његоша подучава француски језик. Ради геолошких истраживања стигао половином маја руски рударски капетан Коваљевски, а 12. јуна саксонски краљ Фридрих Аугуст II, страствени ботаничар. У дводневном боравку се одушевио природним богатством и Његошевом библиотеком на неколико језика. Његош му је преко ноћи штампао похвалну песму, касније по краљевој жељи преведену на немачки. Подигао је резиденцију Биљарду. На Цетињу је штампана „Српска граматика“, за црногорску младеж. Покушава да у Ријеци Црнојевића оснује радионицу за справљање барута. Коваљевски је припремио повољан реферат о четворомесечном боравку у Црној Гори. Неки сенатори и главари траже да се обнови гувернадурство и предлажу да гувернадур буде Ђорђије Савов. Његош, зловољан и лошег здравља, то не прихвата. Преселио се у Биљарду, одредио по два сата пре и после подне за пријеме, осамио се. У нову резиденцију унео билијар по којем је добила име. На зидове обесио трофејно оружје и портрете Бајрона, Наполеона, Петра Великог, а под Карађорђевом сликом исписао стихове слављења. Његош је са заповедницима босанско-херцеговачким потписао уговор о миру 1. новембра. Ту је уписана „независна област црногорска“. У новембру тражио мир и са скадарским везиром Хаин-пашом. За наследника одредио синовца Павла Перова. Грахово се сасвим отргло турској управи и то је погоршало односе с херцеговачким везиром.

    1839. Турци изненадно нападају две црногорске области 13. јуна и 16. јуна, а потом 24. јуна бјелопавлићко село Јастреб. Ту су доживели пораз. Погинуо је њихов заповедник Бећир-бег Бушатлија. Његош је победу опевао и добио честитку из Петрограда. Срео се с аустријским писцем Густавом Ритером фон Франклом, с песником и професором Хајнрихом Штиглицом, с енглеским научницима Хенријем Лејардом и Едвардом Митфордом.

    1840. У јуну которски капетан Орешковић послао опширан опис стања у Црној Гори и о Његошевој управи далматинском гувернеру Јохану Аугусту фон Турском. Посетио га руски научник Срезњевски. Његош је с неколико сенатора долазио на скадарскојезерска острва Врањину и Лесендро (где је подигао тврђаву). Да би осветио погибију свога млађег брата Јована и осталих Петровића и Црногораца код Грахова четири године раније, затражио од кнеза Дробњака Новице Церовића и других дробњачких, морачких и ускочких вођа да убију Смаил-агу Ченгића. Они су на то радо пристали и, кад је Смаил-ага дошао у Дробњак да сакупља харач, једна чета Дробњака, Морачана и ускока напала је 5. октобра његов логор на Мљетичку. После кратке борбе Смаил-ага је са својом пратњом убијен. Погибијом Смаил-аге отпочела је борба за коначно ослобођење дурмиторске области. Склопио је 7. новембра мир с Али-пашом. У децембру издао „Грамоту“ у Карађорђеву част. Себи нашао учитеља немачког језика.

    1841. Карађорђевог сина Александра Карађорђевића одликовао војводским чином. На Цетиње 28. маја дошли Вук Караџић, руски научник Надеждин и дворски саветник Кнежевич, а потом и Људевит Гај и Антун Мажуранић, чији је брат Иван написао спев „Смрт Смаил-аге Ченгића“ (1846). Од 29. маја до 9. јуна обилазио је Црну Гору пруски ботаничар др Вилхелм Ебел, који је наредне године о томе штампао путопис. Штиглиц објавио своје дело „Еin Bеsuch аuf Моntеnеgrо“. У јулу, после четворогодишњег преговарања, завршено разграничење Црне Горе и Аустрије. Његоша руски цар одликовао Орденом св. Ане првог степена. Од Јохана Турског добио микроскоп.

    1842. Одеско друштво љубитеља историје и старина Његоша изабрало за свог члана 1. фебруара. Крајем марта и почетком априла угостио секретара поглаварства у Далмацији који му је уручио брилијантски крст, дар аустријског цара Фердинанда I. У Петрограду је 1. јуна умро Павле Перов, Његошев наследник који се школовао у пажевском корпусу. Друштво српске словесности у Београду изабрало Његоша за свог почасног члана 23. јуна. У Дубровнику с Али-пашом Сточевићем потписао споразум о пограничном миру 24. октобра. Његоша посетио руски историчар и археолог Александар Попов, писац доцније објављене књиге о путовању у Црну Гору.

    1843. На Грахову је био оружани судар Али-пашиних и црногорских одреда (28. септембра). Упутио је хиљаду и по војника на границу Албаније због покретања трупа скадарског везира. Његошев секретар Милаковић и Али-пашин изасланик Осман-ага потписали су 9. новембра мировни уговор у Котору. Задужио је игумана Мојсија Зечевића да попише војску у Црној Гори и Брдима. Осман-паша Скопљак,

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here