Ђорђе Мартиновић је Србин са Косова и Метохије који је 1985. године свирепо мучен набијањем на колац на чијем врху је била полулитарска стаклена флаша. Руководство тадашње државе било је уједињено у заташкавању овог бизарног случаја који је, противно бројним лекарским налазима обележен као део хомосексуалног самоповређивања у покушају прикривања етничких тензија у покрајини Косово и Метохија.

Званична верзија је одбачена судском пресудом из 1990. године, која никада није извршена. Ово је довело до тензија и незадовољства српскога народа на Косову и Метохији чиме се наставило њихово исељавање у централну Србију. Случај Ђорђа Мартиновића један је од најшире расправљаних кривичних случајева у бившој Југославији.

ШТА СЕ ДЕСИЛО?

Ђорђе Мартиновић је 1. маја 1985. године обрађивао своју њиву када су дошла три Албанца и пожелела му добар дан. Није стигао ни да се окрене, а већ је био омамљен и ухваћен од двојице. Они су га набили на колац на чијем врху је била полулитарска стаклена флаша окренута данцетом на горе, а на дрво је била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена је остала у утроби Ђорђа Мартиновића.

Он је остао жив, али у веома тешком стању. Смогао је снаге да допуза до пута где је пронађен и пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица по националности били Албанци. Они су позвали још једног хирурга, Србина доктора Морачића, јер су се уплашили од флаше и срче коју је требало извадити из тела. Доктор Морачић је после операције описао призор који је видео као „језив“.

Прва вест о догађају објављена је тек четири дана касније у београдској Политици:

Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два км од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи – објавила је Политика.

РАЗВОЈ СЛУЧАЈА И ЗАТАШКАВАЊА

Многе комисије лекара специјалиста су потврдиле случај и он је постао предмет домаће и стране штампе. Овај случај је постао симбол насиља над Србима на Косову и Метохији и српског незадовољства и осећаја несигурности. Комунистичко руководство Југославије одлучило је да уради све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије потпуно другачију слику у јавности. У Југославији је била прокламована парола „братства и јединства“ међу народима, па се комунистичко руководство бојало да призна да да је Ђорђе Мартиновић содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње.

Главни у заташкавању злочина био је Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе у СФРЈ. У посету Ђорђу Мартиновићу дошао је његов претпостављени, пуковник ЈНА Новак Ивановић и захтевао од Ђорђа да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротком чину. Пуковник Ивановић је годину дана касније у исповести за новине навео да га је на ово натерао извесни генерал ЈНА Стојановић. Пуковник Ивановић је након овога добио прекоманду у Зрењанин.

Ђорђе Мартиновић је превезен из приштинске болнице на Војно-медицинску академију у Београду где је поново оперисан. Тим од 5 лекара који је предводио доктор Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Супервештачење доктора потврђује налазе вештака. За све то време од Ђорђа се изнуђује признање о хомосексуалном акту од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа уз присуство полиције.

Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници Сент Џорџ два пута оперише проктолог доктор Питер Холи. Он је после операције изјавио:

Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увиду у комплетну документацију. Насиље су извршиле најмање три особе – изјавио је Холи.

Доктор Холи је добио претње из Југославије да се меша у унутрашње ствари југословенске државе. За званичне власти он се упустио у хомосексуални акт самозадовољена који је кренуо наопачке и то је било званично државно објашњење. Како би оправдао себе, Ђорђе је, наводно, непријатни инцидент свалио на албанске сепартатисте са циљем њихове демонизације и осликавања Срба као жртава. Стане Доланц је 1987. изјавио на Телевизији Љубљана „да је полиција утврдила да се сам повредио и нема судског процеса“.

Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири – додао је Доланц.
Јавне личности, академици, писци и други тражили су истину о овом случају. Скупштина Југославије о овом случају расправљала је 8 пута, али без резултата. Покрајинско руководство, којим су доминирали Албанци, подржавало је званичну верзију о самоповређивању.

ЕПИЛОГ

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно заташкавање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве доктора Холија и посебне комисије на чијем је челу био доктор Владислав Доџић. Држави је наложено да Ђорђу на име одштете исплати 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал ЈНА Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Ђорђе Мартиновић је после пет операције услед великих притисака морао да прода своју њиву у Гњилану и да се пресели у Читлук код Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, ћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО агресије 1999. године.

О овом случају су снимљена и два документарна филма Страх од истине и Оптужујемо режисера Милорада Бајића, који су снимани свуда где се кретао повређени Мартиновић Филмови су приказани само једном на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду 1986. године и никада више. Било је много иницијатива према медијима, Слободану Милошевићу, Војиславу Коштуници и Борису Тадићу да се филм пусти на националним телевизијама, али безуспешно.

ИЗВОР Redportal.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here