Он је 25. јула овластио Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала бити представљен влади
Након дуже од две године слабљења економског раста, у којима се привреда мучила са референтном каматном стопом од 10,5 одсто – коју је наметнула централна банка, тиме практично онемогућивши подстицање раста кредитирањем – руски председник Владимир Путин напокон је ставио тачку на интерне фракцијске спорове.
Он је 25. јула овластио економску групу названу Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала ове године бити представљен влади. Чинећи то, Путин је одбацио две утицајне либералне или неолибералне економске фракције, које су, следећи своју либералну и слободнотржишну западну идеологију, Русију увеле у политички и економски опасну рецесију. Ово је велика ствар коју сам очекивао од тренутка кад сам овог јуна имао прилику да разменим мишљење са посетиоцима Међународног економског форума у Санкт Петербургу.
Са врло мало помпе, руска штампа је пре пар дана пренела вест која би могла имати веома позитиван утицај на будућност руске економије. Руски онлајн блог Катехон пренео је следећу кратку објаву: „Руски председник Владимир Путин наложио је да се заврши извештај Столипиновог клуба и да се на његовој бази припреми нови програм економског развоја као алтернативе Кудриновом економском плану. Сам програм би требало да буде предат одељењу Економског савета у четвртом кварталу 2016.“
У свом осврту Катехон наглашава велику важност одлуке да се напусти очигледно деструктивни неолиберални слободнотржишни приступ бившег министра финансија Алексеја Кудрина: „Извештај Столипиновог клуба саветује да се подигну инвестиције и у привреду упумпа новац из државног буџета и новац који би емитовала Банка Русије. Насупрот томе, Центар за стратешка истраживања (Алексеј Кудрин) предлаже да би инвестиције требало да буду приватне, а да је на држави да обезбеди макроекономску стабилност, ниску инфлацију и смањење буџетског дефицита“.
КУДРИНОВ НЕУСПЕХ
У тренутној ситуацији, у којој су Русији наметнуте озбиљне западне економске и финансијске санкције, прилив приватних инвестиција какве Кудринов табор заговара је, најблаже речено, ретка појава. Кресање ионако минијатурног буџетског дефицита само ће повећати незапосленост и додатно погоршати ситуацију. Председник Путин јасно је схватио да је неолиберални експеримент пропао. Највероватније је био принуђен да дозволи да се економија развија под либералима до тачке кад је постало очигледно да је хитно потребно проналажење другог пута. У Русији, као и у свакој земљи, постоје супростављени интереси, а сада је јасно да су лоши резултати Кудринове групе довољно дискредитовали неолиберале до мере да је председник сада у могућности да делује одлучније. У сваком случају развој догађаја у вези са Столипиновим клубом веома је позитивна вест за Русију.
Приликом заказивања новог сазива Економског председничког савета за 25. мај, након паузе од две године, председник Путин, примећујући да у раду савета учествују људи са различитим погледима, тада је изјавио:
„Предлажем да данас почнемо са планирањем извора раста за руску економију у наредној деценији… Тренутна динамика показује нам да ресурси и резерве које су служили као покретачка снага наше економије почетком 2000-тих више немају ефекат као некада. Говорио сам у прошлости и желим да нагласим и данас: економски раст неће се поново покренути сам од себе. Ако не пронађемо изворе раста, расте нашег БДП ће се кретати око нуле, а онда ће и наше могућности у социјалном сектору, као и по питањима националне одбране и безбедности и другим областима, бити значајно ниже у односу на оно што нам је потребно да напредујемо и развијамо земљу.“
Сада, само два месеца након тога, Путин се очигледно определио. Он, наравно, води рачуна и о наредним руским председничким изборима, заказаним за март 2018. Због тога је одабрао једну од три групе у Економском савету; ону која верује да држава може одиграти позитивну улогу у развоју националне економије.
Столипинов клуб се на више начина ослања на генија немачког „економског чуда“, чије идеје су након 1871. у року од само три деценије из заосталости земљу довеле до најимпресивнијег економског раста у целој Европи. Једине државе које се могу поредити са тим немачким економским достигнућем су САД након 1865. и Народна Република Кина након 1979, уз Денг Сјаопингов „социјализам са кинеским карактеристикама“. Модел националног економског развоја базиран је на раду – данас познатог – немачког економисте из 19. века Фридриха Листа, човека који је осмислио основни модел националног економског развоја.
ТРИ ТАБОРА
Током 90-тих година шок-терапије, Бориса Јељцина су саветовали харвардски економисти попут Џефрија Сакса, које је финансирао метапљачкаш Џорџ Сорос. Катастрофална политика Јељциновог економског тима, тада предвођеног Јегором Гајдаром, одобрила је општу приватизацију државних средстава западним инвеститорима попут Сороша по безобразно ниским ценама. Они су драстично смањили буџет, погоршали животни стандард и елиминисали старосне пензије становништва. Све је то учињено у име „слободнотржишне реформе“. Након те трауме, почевши са првим Путиновим мандатом 1999, Русија је полако почела процес болног опоравка, не захваљујући гајдар-харвардској шок терапији, већ упркос њој, и уз велику одлучност руског народа.
Колико год чудно звучало, те слободнотржишне идеологије и Гајдарови следбеници су све до сада буквално држали монопол над политиком министарстава економије и финансија. Помоћ у томе им је пружао нешто другачији, али једнако деструктивни монетаристички табор гувернерке Централне Банке Русије Елвире Набиулине, која као да је опседнута искључиво контролом инфлације и стаблизацијом рубље.
Прошлог маја Путин је први пут наговестио да размишља како стална уверавања из извештаја министарстава финансија и економије о томе како „опоравак само што се није догодио“ (што је Херберт Хувер наводно рекао на почетку Велике америчке депресије 1930. године) нису тачна. Руски председник је сазвао Председнички економски савет, групу која се није састала две године, задужујући их да израде план за решавање руских економских проблема. Комитет се састоји од 35 чланова из сва три велика економска табора.
Бивши неолиберални министар финансија Алексеј Кудрин предводио је један табор, уз подршку тренутног министра финансија Антона Силуанова и министра економије Алексеја Уљукајева. Ова група се заложила за уобичајене западне мере, као што су драстично смањење улоге државе у економији кроз свеобухватну приватизацију железница, енергетских компанија попут Гаспрома и друге вредне имовине. Путин је у мају Кудрина поставио и на чело нове и реорганизоване 25-члане групе за економску стратегију. Многи економисти су се након тога уплашили најгорег – оживљавања гајдардовске шок-терапије у још бржем погону. Сада је јасно да се то неће догодити. Кудрин и његов приступ су одбачени као неефективни.
Други табор је представљала шефица центране банке Елвира Набиулина. Они су били најконзервативнији, тврдећи да нису потребне никакве реформе или економски стимуланс. Према њима, одржавање мирног курса под двоцифреном референтном каматном стопом Централне банке некако ће убити инфлацију и стабилизовати рубљу, као да је то кључ за отварање економских потенцијала Русије. Уствари, то је кључ за споро убиство економије и повећање инфлације.
СТОЛИПИНОВ КЛУБ
Трећа група је она коју су западни посматрачи највише исмевали и омаловажавали, а са Пентагоном повезани Стратфор их је назвао „чудним колективом.“ Лично сам их упознао и причао са њима. Тешко да би их неко добронамеран могао назвати чуднима.
То је група која је након два месеца добила задужење Владимира Путина да изложи свој план за ново покретање економског раста у Русији. Они су у суштини следбеници стратегије коју је Фридрих Лист, назвао „националном економијом“. Листов историјски утемељени национално-економски приступ био је директно супростављен тада доминантној школи о слободној трговини Британца Адама Смита.
Листови погледи су били интегрисани у економску стратегију Немачког Рајха, створену у оквиру Цолферајна, тј. Немачке царинске уније из 1834, која је ујединила немачко унутрашње домаће тржиште. Том стратегијом је до 1870. изграђена база за колосални раст Немачке као економског ривала који је до 1914. претекао Велику Британију на свим пољима.
Поменуту трећу групу, Столипинов клуб, на састанку у мају 2016. заступали су Сергеј Глазјев и Борис Титов (на слици доле), копредседавајући Пословне Русије и руски „пословни омбундсман“ од оснивања те функције у 2012. Титов и Глазјев (Путинов саветник за Украјину и друга питања) су оснивачи Столипиновог клуба у Русији. Године 2012. Глазјева је Путин, тада премијер, именовао на место координатора рада федералних агенција за развој царинске уније Белорусије, Казахстана и Русије, данас Еврозијске економске уније. Титов, који је и лидер Партије раста, успешан је руски предузетник који се у последњим годинама окренуо раду на унапређењу различитих државних економских политика, често се гласно супростављајући Кудриновим слободнотржишним либералним идејама. Важно је истаћи да је Титов такође копредседавајући Руско-кинеског пословног савета.
Важне индикације о врсти предлога које ће Столипинова група иизложити за подстицај замашног економског раста и суочавање са великим дефицитом основне инфраструктуре, који у доброј мери смањује продуктивност предузећа, наговештене су низом предлога које је Глазјев изнео у септембру 2015. на заседању Руског Савета безбедности, кључног председничког саветодавног органа.
Глазјев је тада предложио петогодишњу „мапу пута“ ка руском економском суверенитету и дугорочном расту. План је подразумевао јачање отпорности земље на спољне шокове и страни утицај и напослетку извлачење Русије са периферије и позиционирање у центар глобалног економског система. Циљеви су укључивали подизање индустријске производње за 30-35 одсто у периоду од пет година, стварање социјално оријентисане „економије знања“ кроз уступање кључних економских ресурса образовању, здравственом систему и социјалној сфери, као и стварању инструмената усмерених на процентуално усклађено увећање штедње и раста БДП и друге иницијативе, укључујучи транзицију ка сувереној монетарној политици.
Први приоритет Вашингтона и ММФ 90-тих било је притискање Јељцина и Думе да „приватизују“ Државну банку Русије кроз уставни амандаман којим би била основана нова Централна банка Русије – по узору на Федералне резерве или Европску централну банку – која би била искључиво монетаристички ентитет са јединим задужењем да контролише инфлацију и стабилизује рубљу. То је за последицу имало одузимање штампања новца из надлежности руске државе и његово везивање за амерички долар.
Глазјевљев план из 2016. такође предлаже коришћење ресурса Централне банке за циљно кредитирање пословног и индустријског сектора субвенценцијама у виду нискокаматних позајмица (1-4 одсто), што би било омогућено квантитативним попуштањем 20 билиона рубаља у периоду од пет година. Програм такође сугерише да држава подржи приватни бизнис кроз стварање „узајамних обавеза“ за куповину производа и услуга по уговореним ценама.
Глазјев је такође предложио куповину злата у сврху јачања рубље, као алтернативе de facto банкротираном доларском систему. Његова идеја је да Централна банка добије задужење да откупи сву производњу злата из руских рудника по тренутним ценама како би на тај начин увећала златну подлогу рубље. Русија је данас други највећи светски произвођач злата.
Очигледно је руски председник схватио да и најимпресивнији успеси руске спољне политике могу бити фатално осујећени неуспесима на пољу економије, руске Ахилове тетиве, како сам је назвао у једном од чланака. Путинова најава од 25. јула има потенцијал да то промени ако буде одлучно проведена на свим нивоима. Председник има обавезу да јасно изложи своју стратегију за наредних пет година – иначе веома прикладним временским оквиром за процену резултата – што је и Де Гол одлично разумео – који нема никакве везе са совјетским петогодишњим планирањем.
Износећи пред друштво јасну визију њegове будућности, он (Путин) може активирати импресивне руске људске потенцијале да буквално остваре неостварqиво и преокрену економију у истински просперитетан систем, заснован на здравијим темељима у односу на монетаристички и неинтервенционистички Запад, који је данас de facto банкротирао.
Браво, Русијо!
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Стандард
