Живојин Лазић, последњи солунски ратник, рођен је у селу Санковић у Колубарском округу 1893. године. Одрастао је у сиромашној кући, а најраније детињство провео је радећи у њиви и штали.
Јануара 1914. године ступио је у трећу чету, трећег батаљона, петог гвозденог пука у Ваљесћвској касарни. У Ваљевској касарни провео је два месеца нако чега је био премештен за баштована све до опште војне мобилизације 14. јула 1914. године. По објављивању рата распоређен је у трећу чету, трећег батаљона 17. пука у Ваљеву. Први сусрет са непријатељском војском је имао 28. јула када је Аустријска војска напала Шабац. Његов вод је трансформисан у стрелце и придружен чети коју је предводио потпоручник Сава Миросављевић.
Тада је и први пут рањен код „Куртовића забрана“, после пет сати борбе са противничким стрељачким водом немачке војске. У Ваљеву и Крагујевцу је лежао три месеца све до октобра, када се враћа на положаје у Костајнику.
Прву тријује окусио 3. новембра код Ваљева, после чега је добио дозволу да посети кућу са своја два друга. Чим су стигли до села Мушића изненадила их је немачка чета коју су успели да разоружају са једном пушком и две ручне бомбе.
На Косово је стигао 27. октобра да би борећи се после скоро месец дана стигао у Плав, где је стрељано 25 војника, његових другова. Кријући се по кућама напредовали су до Скадра где су стигли 19.12.1915. године.
У Драч стиже 10. јануара баш када немачка ескадрила бомбардује Драч. Српска артиљерија је бранила Драч уз помоћ италијанске артиљерије.
За Крф су кренули 8. марта. Тамо је његова чета добила новог команданта Драгољуба Протића коме је Живојин постао ордонанс.
Живојин Лазић преминуо је 1986. године у својој родној кући, у 93. години. Он је остао вечан, вечан и забележен у памћења свих нас и будућих генерација.
СЛАВА ХЕРОЈУ!!!
