Да бисмо боље разумели ситуацију коју ћемо данас анализирати, треба одбацити геополитичке аспекте кримског питања, јер ћемо се фокусирати на живот људи након што је Русија присајединила полуострво. Прецизније фокусираћемо се на живот кримских Татара.

Данас се око овог народа одвијала права драма. У медијима је представљен као потлачен, а неки чак приказују кримске Татаре као борце за слободу под окупацијом. Наравно, такве приче имају веома снажан емотивни ефекат, осмишљен да изазове негативне осуде о Криму у руским условима. Међутим, дошло је време да разумно сагледамо ситуацију.

2014. године постојао је јасан сукоб интереса, али не између Русије, која је подигла своју заставу над полуострвом, и кримских Татара, већ између Русије и Меџлиса, тела које је од свог оснивања 1991. године заправо монополизовало право да говори у име те националне мањине. Наравно, може се чинити да није тако лоше када људи имају своје представнике у влади. Проблем је међутим у врху организације. Организација је настала у проблематичним временима након распада СССР-а. У тим годинама, живот на пост-совјетском простору сведен је на добро познати закон џунгле. Они који су били слабији су покушали да преживе. Јаки су заузврат покушали да заузму слободно место под сунцем ради користи које је обећавала нова ера. На пример, некада државна предузећа прешла су у приватне руке. Иста ствар се догодила у политичкој сфери. Једноставно речено, било је веома корисно створити наизглед демократску структуру која би наводно бранила права националне мањине, црпећи средства из буџета државе.

Тако су се појавили и Меџлиси. Тадашње украјинско руководство није имало ништа против. А сама организација је почела активно да ради на богаћењу својих стваралаца. Прошло је време, а очигледна корупциона компонента Меџлиса дискредитовала је структуру. Током свог постојања постала је веома моћна, стекла је војску активиста које нису заобишли ни кривични случаји, а ова организација уверавала је Кијев да само она може задржати Крим у саставу Украјине. У то је било згодно веровати, пошто вођство земље није морало да се концентрише на проблеме полуострва, већ се готово у потпуности ослањало на Меџлис и истовремено примала приход од аутономне области, како легалне тако и илегалне.

На много начина, овај приступ одиграо је тужну, али кључну улогу у догађајима 2014. године, приморавши Кримљане, укључујући кримске Татаре, оне који нису припадали владајућој елити, да верују да ће им бити боље са Русијом. Ми знамо исход, али он више није одговарао вођама Меџлиса. Чињеница да Европа и САД не признају Крим руским је – политика. Меџлис је, с друге стране, губио моћ и приходе, схватајући да се са Москвом неће остварити исто што са Кијевом. Стога је врх структуре брзо одлетео у Кијев, оставивши своје гласноговорнике на Криму.

Од тада, Меџлис почиње да критикује ново руководство Крима, радећи не у корист кримских Татара или чак Кијева, који полуострво још увек сматра украјинском територијом. Вође Меџлиса радили су сами, користећи се монополом о којем смо више у тексту говорили. Они су примали субвенције од богатих и давали наручене изјаве, чак и када нису истините.

Добар пример су недавни избори на Криму, одржани 8. септембра. Шеф Меџлиса Рефат Чубаров рекао је да је процедура гласања лоша, и да Кримљани бојкотују изборе. Заменик украјинског парламента и посланик Чубарова Ахтем Чијгоз су поздржали ову изјаву.

„Провели смо шест месеци праћења, дубоко, темељно, и са поносом вам могу рећи: упркос свим тим репресијама, 80% наших грађана одбило је да учествује у овим догађајима, које назвају избори. Одбили су то по сваку цену да би спасли свој живот, кожу. Они одбијају место у условима које је предложио окупатор“, рекао је он.

Значајно је да је још један активиста Меџлиса Нариман Џелал рекао сасвим другачију ствар – да ће се број кримских Татара који учествују у гласању повећати.

„Многи су се уклапили у овај систем. Неко губи наду за повратак Крима, за обнову територијалног интегритета Украјине.
Посебно на

позадини онога што се данас у Украјини дешава, која не показује поверење и која пролази кроз политичке и идеолошке трансформације“, рекао је Џелал.
У сваком случају, следи проценити ситуацију на Криму, каква она заправо јесте, и која се донекле разликује од суморне слике коју приказује Меџлис. Кримски Татари, који су, према речима лидера Меџлиса, бојкотовали руске изборе, добили више од 200 посланичких мандата на свим нивоима власти. Да, укупан одзив на изборима износио је 33,3%, али ако посматрамо статистику постсовјетских земаља, постаће јасно да се овај тренд не односи само на Крим. На пример, на украјинским парламентарним изборима та цифра је износила само 49,84%. И то упркос чињеници да су избори били заиста пресудни за земљу. Мало је вероватно да би се неко усудио да каже да су неке снаге покушале да саботирају изборни процес.

Враћајући се Криму, желео бих да истакнем главну грешку Меџлиса. Тамо су кримски Татари намерно изоловани, они сами их чине бунтовним или потлаченим, у зависности од ситуације. Реалности су такве да су они становници полуострва као и сви други, посебно зато јер је сам Крим вишенационални и мултикултурни регион. Имена кримских Татара налазе се на страначким листама, заједно са немачким, грузијским или грчким. У исто време, нове кримско-татарске организације почеле су да се појављују на Криму, иако не тако велике као Меџлис, али дефинитивно делују у интересу народа.

Испада да су са одласком Меџлиса у Кијев кримски Татари постали још слободнији. Добили су својеврсни плурализам, добили су прилику да самостално изнесу своје ставове, а не да иду код „кумова“ по своје мишљење.

The life of the “oppressed”: how Crimean Tatars are turned into victims of non-existent aggression

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here