Од како су представници самозване грађанске Србије клицали Вучићу после избора 2012, па до данас, променило се штошта. Након прве фазе одушевљења насталог кад су поједини схватили која је Вучићева политика, уследили су покушаји да се додворе новом владару и некако постану део власти. Након што им такви покушаји нису успели (а и што би?), почеле су прве критике. Али онда се појавио нови проблем – како критиковати Вучића, кад води исту политику као и они, само боље?

Највећи проблем са тим имала је Демократска странка, као највећи губитник тих избора. Након што је дошао на власт, Вучић је преузео главне програмске циљеве ДС-а, оне о којима су демократе годинама говорили да би их “требало“ урадити, и остварио их. Па и више од тога. Након погубне владавине ДС-а, Србија води далеко бољу политику према Русији, има неупоредиво боље односе са буквално свим светским силама, има много бољи однос и према Војсци (ДС је уништавао тенкове, Србија их данас набавља)…

Да је било политичке мудрости међу демократама, након тих избора требало је да расформирају странку и да колективно пређу у нову. Или да јој промене име. Од срамоте од онога шта су урадили Србији. Овако, верујем да је најпаметнији страначки потез којег су урадили тај што ДС данас нема свог председничког кандидата.

Али то не значи да “грађански“ кандидати немају проблем са идентитетом. Да би странка ушлa у политику, мора да има неки свој идентитет. Шешељ би рекао  “идеологију“. И у праву је. Идеално би било да странке и политичари вође имају неку своју идеологију коју следе и којој су верни. Али у недостатку тога, потребан је барем идентитет. На пример, кад је Чедомир Јовановић излазио из Демократске странке, он је изградио идентитет ЛДП-а на томе да се залаже за другачији однос према Косову и Метохији, као и Војводини. Или кад је Млађан Динкић правио странку, сместио је на једино место где је тад могао. Једина политичка “рупа“ која је тада била идеолошки непокривена била је идеја регионализације Србије. И то је био његов политички програм.

Вучић им ту, наравно, није помагао. Не само што их није примио у власт, што би и било јако глупо, него је одиграо једну игру која је слична нечему што је већ урадио. Кад је Томислав Николић напустио СРС, Вучић је “оклевао“. Требало је недељу или нешто мање дана да донесе одлуку. Посматрајући из данашњег угла, чини се да тад није било у питању доношење одлуке или фемкање. Мислим да је тих недељу дана било опипавање пулса чланова СРС-а, и жестоко лобирање за прелазак виђенијих чланова у новостворену СНС.

Ове године, Вучић је исто тако дуго доносио одлуку о томе да ли ће се кандидовати за председника. Сигурно је да то време проведено и у испитивању мишљења бирачког тела, али не мислим да је то био главни разлог за оклевање. Не заборавимо да су још пре расписивања избора све велике странке биле сагласне у томе да је неопходно да имају заједничког кандидата. Чак су и неке странке деснице биле сагласне са тим. Такав је био тренутак, о изборима је тек почело да се говори, постојала је нека заједничка енергија, жеља да се заједнички донесе промена. Што би се рекло жаргонски, “били су у спиду“.

Кад се паметан човек сретне са неким ко је “у спиду“, једина паметна ствар коју може да уради је да га пусти да се охлади. Да сачека да га прође почетна занесеност. Опозиција је некако започињала заједничке преговоре, али све је било уз неко оклевање и задршку. Јер је главна ствар и даље била непознаница – да ли ће Вучић уопште да се кандидује. У очекивању одговора на то, десило се оно што се у Србији обично и дешава – људи су разговарали, потрошили енергију, успели да се посвађају и свака странка је отишла на своју страну.

Данас има више од десет кандидата за новог председника. И уз пар изузетака, понашање им више личи на Смехотресну олимпијаду него на озбиљну политичку кампању. Радуловић одлучује да изађе на изборе, а онда позива људе да подрже Прелетачевића. Similis simili gaudet, ваљда је то, јер не видим неки рационалан разлог. Јовановић јавно нуди подршку Саши Јанковићу, овај је се јавно одриче. Радуловић и Јанковић су до те мере посвађани да је умало дошло до туче у Скупштини. Прелетачевић улази на белом коњу у Београд, а Чанак најављује да би потписао независност Косова.

У оним ситуацијама кад се и дотакну неког програма, човек би пожелео да то нису урадили. Деле обећања и шаком и капом, као да су парламентарни избори. Неко би требало да их подсети на чињеницу да живимо у председничком систему. У држави у којој је председник фино обучен господин који разговара са другим председницима и иде на пријеме кад га позову. И мало шта осим тога. Зна се ко може да обећава и зна се на којим изборима.

Између уобичајених “брда и долина“, вероватно најоригиналније обећање дао је Саша Радуловић, који је најавио да ће након победе укинути “ово лудило од потписа“. Једино није објаснио  на који начин је замислио да као председник промени Закон о избору председника.

Опозиција очигледно рачуна на други круг избора. Неки сматрају да ће велики број кандидата, Прелетачевић и бели листићи помоћи да до другог круга дође. Што и јесте истина. Али истина је и да Вучићеви гласови неће отићи на Прелетачевића и беле листиће. Тамо ће отићи гласачи оног “елитног“ дела Србије. Због такве разједињености, лако је замислити да ниједан од њих неће ићи у други круг. Чини ми се да већу шансу за то има Војислав Шешељ, који би и без свађа у квази-левици био један од најозбиљнијих кандидата.

Али од свих вести везаних за изборе, вероватно је најзанимљивија та да ОЕБС на овим изборима неће имати посматраче, него ће изборе пратити само “ограничена мисија ОЕБС“. Ако се имају у виду оне вести из непроверених извора, о тајном иностраном организовању “Мајдана“ у Србији након избора, делује смислено да тако нешто може да се деси само уколико ОЕБС није пратио изборе. Нико не може да доведе у питање регуларност избора ако их је ОЕБС пратио. Ако њих нема, нека странка може да се побуни, а из ОЕБС-а би само слегли раменима и рекли “нисмо пратили, ви се договорите“. Мале су шансе да би се Мајдан овде стварно и десио, али опет не делује уверљиво објашњење ОЕБС-а да није било “довољно времена за припрему свеобухватне мисије“. Ово су редовни председнички избори, очекивани, и расписани су малтене у последњем тренутку. ОЕБС је свакако знао за то.

Аутор: Зоран Грбић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here