Замислите, на тренутак, да ствари назовемо правим именом. Мисаоног експеримента ради. Онда бисмо, у том случају, овај болесни виц од назови парламентарне демократије у Србији морали назвати „симулацијом демократије у условима потпуне окупације“ а изборе „изборима за нови четворогодишњи окупациони управни мандат“.
Јер стање у Србији је управо такво.
Бизарно је да део грађана није свестан окупације чак и упркос дословног страног војног присуства на делу српске територије. Ту и тамо може се чути термин „мека окупација“ што ваљда треба да укаже на не војну, већ политичко-економску колонизацију земље уз задржавање свих привида демократије и слободе, као што су шатро слободни парламентрани избори. Иако велики део Србије, мада ми је термин „српке земље“ ближи (јер они свесни окупације знају да Србија у данашњим границама није и не може бити Србија у својим сутрашњим границама и не мислим само на Републику Српску) дакле, иако је велики део Србије окупиран на тај назови меки начин, други део је окупиран на дослован начин па окупације опет многи нису свесни. Заједно с одсуством свести о окупираности, логично, иде и одсуство свести о окупатору. По природи ствари окупатора не занима ваша добробит већ искључиво његов (гео)политички и економски интерес. Искључиво.
Нема окупационе власти у историји која је бринула о интересима, којим год, окупираног народа или земље. Наравно, постоје народи, а верујем да ће Хрвати многима доћи на памет као први и очигледан пример, који су у миру и сагласју са сваком окупаторском и империјалном силом која је у протеклим вековима протутњала овим просторима. То су вам такозвани неисторијски народи или, неформално речено, подгузне муве империјалних силеџија које баштине мноштво историјских фалсификата, непостојећих народних владара, крађа туђег културног блага (у случају Хрвата и језика чак), одсуство ослободилачких борби и обично понеки и геноцид. Од свежијих примера могао бих вам навести Бошњаке нпр, топонимску нацију стару неких двадесетак година, непунолетну чак ни према стандардима људског века а камоли историје, око чијег спонзорисања се тренутно такмиче такве цивилизацијске величине какве су Турска и Саудијска Арабија. Што објашњава што су поједини, ко ево рецимо ми Срби, вазда на мети. Не належемо. И историјски смо народ.
У том смислу мене ови протести у Србији потпуно не занимају. Јер ме не занима да једну окупациону управу заменим другом. Kоја ће као бити боља (на страну то што се та шатро алтернатива већ показала а ми сад треба да верујемо на часну реч). Kако беше иде она народна о превођењу жедног преко воде? После колико пута си будала? Нити ме занима та ваша „ако ниси с нама онда си с њима“ логика. Нисам ни с њима, а нисам ни с вама. На трећој сам страни. Верујем у отпор окупацији, иако је окупатор мудро да мудрије не може бити, мрачно генијално, успео да искомпромитује такву једну величанствену ствар каква је управо отпор. Сумњам да било ком требао да објашњавам на шта тачно мислим.
Не осећам чак ни посебне симпатије према демонстрантима. Знам да су вам деца гладна и да напуштају земљу, знам да једва састављате крај с крајем и да немате посао. Ал знам такође и да подржавате систем против кога се као борите. Није реч само о томе што међу овима који протестују има вероватно доста власника партијске књижице СНС-а. Не. Већ о томе да свакодневно у милион малих трулих компромиса подржавате систем који бисте сада да скинете. Децу учите пречицама, да гледају своја посла, у преводу да немају кичму, гледате ретардиране мајмуне 24/7 на ТВ јер сте пристали на ту регресију да би вас мање болела глава, иако су књиге никад приступачније, завршавате безвезне факултете и радите бесмислене докторате, мењате мишљење у зависности од тога с ким га размењујете а не под теретом чињеница итд, могао бих тако још три странице барем.
Е па тако не иде. То јест иде ал ево управо дотле докле сте и стигли. Даље тим путем налази се бездно у које ћете се стропоштати. И ближе је него што се чини.
Kосово … Нико га од „опозиције“ ни не помиње. Мени је то довољно. Нема га у првој тачки дакле нема потребе да гледам даље. Јер Kосово је лакмус тест за све. Оно говори о односу према држави а од тог односа према држави произилази и све остало. Kосово не помињу, како би тек Републику Српску.
Цревни патриоти, они што верују да је пун стомак смисао бављења политиком и да ће неко нешто да вам да (што можда и хоће али само да би вам узели стоструко више) мисле да је Kосово баласт. То исто мисле и ЕУ проститутке, тј они политички идиоти који би пристали на то да буду јебани, али нек јебе ко понуди више. Kосово је управо генератор свега, не само националног ослобођења, повратка суверенитета већ и изнад свега економски генератор. Бићемо слободни, а самим ти и богати (можда не ко Монако, ал у сваком случају у складу са оним што је Србији ко земљи природа дала, а то је баш много) кад сав свој потенцијал усмеримо на повратак изгубљене државотворности а Kосово је алфа и омега тог процеса. Дајте ми један, понављам, један пример економски успешне земље (читај релативно богате или богате) а да није суверена?
Можда ће ово што се данас тако бесрамно зове опозицијом (несхватљиво ми да неко у Србији употреби тај термин а да се не зацрвени или загрцне) сутра да победи на изборима за нови четворогодишњи окупациони мандат бити бољи од овог СНС зла (што и није, сложићемо се, неки изазов). Питање је, колико боље. Педесет евра боље. Ај нек буде и сто евра боље. Хвала, нисам заинтересован.
Занима ме ослобођење. Ту видим кључ свега. А као први корак видим управо критичну масу ево ове моје националне свести.
Живела Србија! До уједињења!
Александар Ламброс, Патриот
