Кабул, главни град Авганистана је прије неколико деценија био један од највећих културних и универзитетских центара  истока, успио је да се претвори у бојно поље које траје и данас. Све је почело 1973. године, када је Авганистан прешао из монархије у републику. Након тога слиједи низ борби како би се вратило стање монархије тј. вјерског(шеријатског) закона.

Први конфликт је био са Совјетским Савезом који се окончао повлачењем Руса, због велике кризе. Осим тога, администрације америчких предсједника попут Регана и Картера су у великим количинама новца подржавале талибанску фракцију, како би ослабиле Совјете, са којима су били у Хладном рату. Мећутим, ни након одласка руског присуства стање се није мијењало, јер су талибанске снаге, које су основане у Пакистану пружале отпор демократском урећењу државе.

Сврха самог постојања талибанског покрета јеста та да потисну притисак запада и наметање западног друштвеног система вриједности, што је у потпуној супротности са шеријатским законом. Сама чињеница да све исламске земље проводе овај закон код себе, не треба да збуни разлог постојања ове вјерско-милитантне групе, јер државно урећење на вјерској основи представља неку врсту националног идентитета који траје од постанка. Нешто слично имамо и на Балканском полуострву, гдје се још увијек у неким областима вјероисповијест везује за нацију.

Највећи и најдужи конфликт је трајао са Сједињеним Америчким Државама, чији је окидач био 11. септембар 2001. године, гдје је срушен Свјетски трговачки центар у Њујорку. Одмазда Сједињених држава је била веома брза, гдје су веома ефикасно збациле Талибане са власти и поставиле демократско уређење. Овај сукоб је трајао двије читаве деценије и управо је завршен повлачењем посљедњих трупа и цивила 31. августа 2021. године, након многих жртава у кабулском аеродрому. Овај рат су обиљежили многи успони и падови, као и улагања у демократску структуру Афганистана, која је дословно уступила своје мјесто Талибанима.

Оно што се цијели свијет пита јесте да ли ће и како Афганистан да консолидује свој народ и у којем ће правцу ићи. Иако Талибани имају поприлично негативну репутацију у цијелом свијету, постоји могућност његовог дјелимичног признавања. Поједине земље су спремне да сарађују са Исламским Емиратом Авганистаном, наравно под условом да та сарадња буде обострана, као и поштовање људских права.

Да би ствар била занимљивија, већу пажњу је привукло то повлачење Нато трупа након пуне двије деценије. Узимајући у обзир да је превагу демократије потрошено неколико десетина милијарди долара, и да се готово цијело наоружање сада налази у рукама Талибана, довољан је показатељ да ова држава никада није ни хтјела да буде демократска јер у супротном би отпор против талибанских снага био знатно већи.

Највећи пораз се приписује САД-у који су у овај поход уложили највише новца и највише живота. Осим тога, пандемија која и даље траје, узроковала је огромне губитке не само у САД-у већ и у цијелом свијету што представља додатни разлог овог повлачења. Највећи губитак јесте у томе што САД као највећа војна и економска сила на свијету, морала да се склони побуњеницима. Оштре критике републиканаца као и држављана ове земље су упућене Бајденовој администрацији што је и очекивано, узимајући у обзир да је ова земља до недавно била у свему прва и није навикла да губи. Највећа болна тачка сваког држављана САД-а  јесте чувени рат у Вијетнаму у којем су претрпјели енормне губитке.

У овом тренутку, цијели свијет са ишчекивањем посматра ситуацију у Авганистану, надајући се најповољнијем исходу. Након толико деценија ратовања, проливања крви, сада Афганистан има прилику да се обнови и да коначно почне да напредује. Да ли ће се то десити вријеме ће показати, као и да ли ће и у коликој мјери учествовати и остале нације, како у сарадњи, тако и у уплитању у државно уређење Афганистана.

Раденко Максимовић

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here