Своје исповиједање о путовању на устоличење српског патријарха Порфирија (које је у тексту остало у сјенци тужног догађаја у Новом Саду), свештеник Гојко Перовић почиње педагошким објашњењем о томе како је српски патријарх “историјски врсник и старији брат зетских митропилита”.
Са овом реченицом, свештеник Гојко Перовић се препоручује не само “Вијестима”, и не само Андријашевићу, и не само монтенегринским историчарима, него, далеко било, и оној институцији у Риму у којој ових дана жари и пали амбасадор Црне Горе у Ватикану.
А, сад, лаганицом – тамбурашки…
И аутор ових редова мисли да је Балашевић маг тамбурања, једна изузетна појава која је каткад и баналне риме претварала у готово завидне књижевне текстове…
Истина, понеки су одрастали уз Балашевића, понеки уз Џеја и Шабана, понеки уз Брену, али и уз Бору Чорбу, али и уз гусле; ми у Црној Гори уз Бећировића који је био патријарх епске поезије, и, жалили смо све њих, разумије се, жалимо и Балашевића..!
Kао што је рекао српски патријарх Порфирије (што наводи драги наш преподобни отац Гојко Перовић), на вијест о одласку Балашевића: “Наш, Ђоле.”
Ја бих додао – наш и њихов – Ђоле..!
Јер, наш Ђоле имао је баш често и често разумујевања и за неке – њихове – ратне трубе, које су испратиле Српску Kрајину, а гђе би него у Србију..!
Заиста, да ли је истина драги наш Гојко, да је драги наш и њихов Ђоле, пјевао своје толико хваљене пјесме и прилично баналне риме на дан “Олује”, или су то само злобници смислили да би оскрнавили успомену на нашег и – њиховог – Ђолета..?
И, није ли и наш Ђукановић био пријатељ са нашим и њиховим Ђолем, баш ради тога што је њима пјевао на прослави “Олује”..?
Наш и њихов Ђоле тамбурао, а наш Ђука слао црногорске официре да салутирају и стоје мирно на прослави “Олује”.
Вјерујем, Ђоле се обрадовао на небесима, кад си ти, Гојко, дошао да упалиш свијећу поред сандала Милетића, али – нисам баш сигуран да се обрадовао и воштаници – то је, морамо признати – исувише православно..!
Ђоле је био такав какав је био, и таквог га волимо, иако немамо дара да га волимо колико ти, али није премудро да га посмртно заодијевамо плаштом православља јер, Ђоле, био је светски човјек, то бар зна наш православни вјероучитељ, отац Гојко, ректор једне конзервативне институције која се учи проповиједању православљу.
Овђе треба интерпукцијски знак – узвичника!, а други ускличник да ставимо иза баналности нашег Гојка да је њихов и наш Ђоле “и у много чему сљедбеник Вука и Доситеја…”
Kако би било, кад би његова екселенција црногорски амбасадор у Ватикану, којим случајем, чуо да је један православни поп са Цетиња, палио свијеће за душу Ђорђа Балашевића.
И он би рекао као што је рекао отац Гојко: “Е нећеш ноћас, попе, исповиједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће божијем човјеку.”
И та ријеч из Ватикана могла би да се погрешно протумачи, али сам сигуран да би је отац Гојко правилно протумачио.
Разумије се, ту би имао шта да придода и Гојко Челебић, који је ишћерао његову екселенцију из амбасаде у Ватикану, и то тако брутално, да ми је било жао његову ексцеленцију Влаховића, као божијег човјека..?
УМЈЕСТО KРАЈА
Често, преподобни отац Гојко – иступа – као да он представља вољу народа.
А, то није тачно..!
А, за то нема благослов..!
Борба.ме
