Трагедија породице лежи у трагичној судбини њених чланова.
Породица Дунђерски била је једна од најбогатијих породица у тадашњој Аустроугарској, а свакако најутицајнија српска породица у тој држави. До неслућених граница богатства и утицаја уздигао ју је управо Лазар Дунђерски, отац трагично преминуле Ленке, музе Лазе Костића.
Породица Дунђерски била је једна од најбогатијих породица у тадашњој Аустроугарској, а свакако најутицајнија српска породица у тој држави. До неслућених граница богатства и утицаја уздигао ју је управо Лазар Дунђерски, отац трагично преминуле Ленке, музе Лазе Костића.
Лазар Дунђерски био је најбогатији Србин свог доба. Од презимена породице Дунђерски начинио је синоним за богатство и углед, али му на породичном плану то, нажалост, није донело срећу. У браку са Софијом Ђорђевић, ћерком пароха у Сентомашу имао је двојицу синова – Гедеона-Геду и Ђорђа, и ћерке Милку, Олгу и Јелену Ленку.
Након смрти мезимице, вољене ћерке Ленке, Лазар је живео повучено, иако то није утицало на његово богатство које је наставило да расте. Био је велики добротвор српске сиротиње и мецена и пријатељ многих уметника.
Ту је спадао и Лаза Костић којег је Лазар посећивао у Сомбору све до песникове смрти 1910. године.
Лазар Дунђерски умро је 1917. године у дубокој старости у Бечком санаторијуму као најбогатији Србин Војводине.
Сахрањен је у Србобрану у породичној капели Светог Георгија поред оца и вољене ћерке.
Гедеон Геда Дунђерски је годину после смрти сестре докторирао права у Будимпешти у 21. години. Као равноправни ортак са оцем управљао је целокупном породичном имовином. Оженио се извесном Теодором Влаховић и имао два сина, Душана и Лазара, и ћерку Софију. Био је најкрупнији земљопоседник у Србобрану. Имао је неколико спахилука са замковима, парковима и ловилиштима, неколико фабрика, хотел “Краљица Марија” у Новом Саду…
Поседовао је: пиваре у Челареву и Зрењанину, кудељару у Челареву, две фабрике шпиритуса – у Србобрану и Челареву, парни млин у Србобрану фабрику уља у Србобрану, као и више индустријских предузећа у Новом Саду.
У Челареву је подигао ергелу за узгој пунокрвних и полукрвних коња. Умро је у санаторијуму “Сиеста” у Будимпешти 1939. Сахрањен је у породичној капели у Србобрану.
Ђорђе Дунђерски
Ипак, можда настужнију судбину је имао најстарији син Лазара Дунђерског и Ленкин брат Ђорђе. Он је студирао агрономију у Немачкој. Живео је на дворцу у Кулпину, на некадашњем спахилуку породице Стратимировић, а своје активности је усмерио на многобројна индустријска предузећа које је поседовао од којих су најзначајнија: Камендин у Новом Саду, (фабрика серума), Кулпин у Новом Саду (фабрика месних прерађевина која је добила име по добру у Кулпину), Графика (уметнички штампарски завод)…
На свом добру у Камендину је имао велику ергелу коња. Био је саоснивач хиподрома у Београду и Сајма у Новом Саду. Био је ожењен Олгом, ћерком генерала Митра Мартиновића. Имали су сина Гедеона и ћерку Надежду.
Тешка времена за породицу су наступила након 1945. године. Ђорђе је осуђен због “сарадње са окупатором” и осуђен лишавањем слободе са принудним радом у трајању од седам месеци, али и конфискацијом целокупне имовине.
Касније је утврђено да, не само што је избегавао да сарађује са окупаторском силом и да су му Немци без икаквог питања одузели имовину и располагали њом, већ да је током Другог светског рата у великој мери помагао рад Матице српске и Српске православне цркве, па чак и народноослободилачки покрет.
Казну затвора није никада одслужио. Умро је у Новом Саду у јесен 1950 у 84. години живота.
Године 2008. суд у Новом Саду је констатовао да Ђорђа Дунђерски није имао “поштено суђење” и да је читав поступак имао за циљ конфискацију његове огромне имовине и рехабилитовао га.
Извор: lepotesrbije.alo.rs
