Раде Милин, Радивоје Радош, Никша Нинков, Вучић Драгиша, Вујин Радивој, Јован Ђуричић, Вујица Вукас, Илија Вујица…
Само су неки од 49 домаћина који су у Суботици живели средином 16. века и који доказују да су Срби на војвођанским просторима били много раније него што се мисли.
Имена ових доскора непознатих српских домаћина, пописаних давне 1578. године, могу се пронаћи у државном архиву у Истанбулу и она на неки начин говоре да резултати последњег пописа становиштва, по коме су Срби најбројнији у Суботици, нису случајни.
– Када су Турци у походу на Будим и Беч дошли и до Суботице, затекли су насеље на благој узвишици, где се налази данашњи фрањевачки самостан, у коме је живело словенско становништво. По том попису може се видети ко је живео на том простору, чија је етничка припадност јасна по личним и породичним именима. Турци су пописали 49 „димова“, јер су сматрали да тамо где се дими из оџака, да је тамо жива породица и уписан је домаћин који је плаћао порез – речено је на предавању „Најранија историја суботичких Срба“ у организацији Удружења Срба у Суботици „Арсеније Чарнојевић“.
Турско надирање накратко је зауставио цар Јован Ненад Црни, који је 1526. године са више од десет хиљада наоружаних војника ослободио део Бачке, Баната и успео да стигне до Срема. Престоница „царства“, које је и после пет векова једна од највећих непознаница у националној историји, била је управо Суботица.
Већи број Срба просторе Панонске равнице насељава после Велике сеобе 1690. године, под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем. Од аустријског цара Леополда Првог добили су привилегије по којима су Срби имали право на веру, школство и били су ослобођени од пореза, а заузврат су имали обавезу да се боре против Турака. Тако је настао и Војни шанац Суботица, који је био поморишко-потиска војна граница.
– Гашпар Улмер је записао да је после ослобађања од Турака у граду живело око хиљаду душа, искључиво Срба. Од њих је морала бити организована војна јединица, односно три батаљона, који су попуњавали позиције на војној граници, а на њиховом челу је био старешина са чином капетана – објаснио је даље професор Зоран Вељановић.
– У документима се православни Срби називају „Раци нон унити„, а у околним пустарама касније се досељавају „Раци католикорум„, Срби римокатолици, односно Буњевци. Временом је град поларизован, те је северноисточно од Фрањевачког самостана био православни део, а југозападно је био римокатолички. Православне Србе је предводио капетан Хаџи Радован Халас, а римокатолике капетан Лука Сучић.
Временом је верска подељеност постајала све већа. Почетком 18. века суботички батаљон се припојио централном и одласци на ратишта су били све чешћи. На чело Срба, али и целог шанца, долази Арсен Вујић, „напрасити, осведочени србенда, али ипак прекаљена војничина, искусан и доказан и надасве поуздан“ капетан из Мартоноша. Варнице између православног и римокатоличког живља, који је предводио Јаков Сучић, постају све веће. Тада, средином 18. века, однос православног и римокатоличког живља био је 2:1. Срби су 1710. имали школу, цркву на месту садашњег Световазнесењског храма, а најстарији надгробни споменик датира из 1726. и исписан је старим ћириличним писмом („Овде почива раб Божји Драгић Ковачевић“). Описани су као „високи стасом, лепи и здрави људи, међутим жене их још више надвисују лепотом“.
– Вујић убрзо добија команду да крене на ратиште, а за то време, тројица најбогатијих Буњеваца стављају у ковчег 12 хиљада форинти, из заједничке касе, и у Будимпешти траже да Суботица не буде више војни шанац но грађанско насеље – коморска варошица.
Тријумф је био очекиван и 28. јуна 1743. Војни шанац постаје Сент Марија, а испословали су да будући магистрат, управа вароши, буду искључиво римокатолици – подсећају историчари.
– Православни живаљ није могао да прихвати да од слободних грађана постају грађани другог реда, али ипак, закон је био јасан – уколико желе да буду војници, морају да иду у друге шанчеве, а уколико желе да остану, морају да се развојаче и плаћају порез. То тек нису желели. Кад су схватили да не могу против угарских власти, 292 породице, са просечно пет душа по домаћинству, што је било око трећина вароши, одлазе у Шајкашку. Део Срба одлази у царску Русију.
Када су отишли из Суботице, Срби су оставили иза себе имовину вредну 73.292 форинти, удео у изградњи магистрата и школе, 1.000 мотика винограда (од једне мотике рађало је два акова грожђа, односно 108.000 литара вина)…
Смањивање броја
Крајем 18. века у Суботици је било око 4.500 душа, од чега је било три хиљаде римокатолика и 1.500 Срба. Број српског живља је стално опадао и пред Први светски рат чинили су свега десет одсто становништва.
Јелена Лемајић, Новости
