Испијао је великим гутљајима из чаше живота
Пише Рашко В. Јовановић
Иако Данило Лазовић није у својој уметничкој каријери играо велики светски репертоар, успео је да се златним словима упише у анале историје српског позоришта као сјајан тумач ликова домаће класичне и, још у већој мери, савремене драме
Уметност и уметничко деловање великог глумца Данила Лазовића (1951-2006) прекинута је у годинама пуне животне и стваралачке зрелости. Напустио нас је изненадно, са 55 година живота. Иако у својој уметничкој каријери није играо велики светски репертоар (дела Шекспира, Молијера, Расина, Гетеа, Шилера, Игоа и других – све до Ибзена. Стриндберга, Толстоја, Метерленка…), успео је да се златним словима упише у анале историје српског позоришта као сјајан тумач ликова домаће класичне и, још у већој мери, савремене драме. Што је најважније, играо је на бројним првим извођењима дела савремених писаца и није могао имати било какве узоре, нити пак подражавати неке претходнике. Зато се може говорити о његовој великој моћи опажања и смислу за одабир карактеристичних појединости из савремености у процесу припремања улога. Исто тако, неоспорно је да је захваљујући своме великом таленту и стеченом глумачком образовању у мајсторској радионици Миње Дедића на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију, успео да се подједнако успешно снађе у трагедији, драми и комедији.
ГЛУМАЦ ДОМАЋЕ ДРАМЕ
Данас само можемо претпостављати којим би се правцима кретала његова уметност. Уверени смо да би то била и даље узлазна линија, знајући његову озбиљност и тежњу према новом и оригиналном. Сигурни смо, исто тако, да би се и даље занимао првенствено за савремени репертоар и дела наших писаца, јер је он, уистину, био глумац домаће драме.
Када је, сада већ давне 1973. године, једна група младих глумаца, још студената београдске Академије за позориште, филм, радио и телевизију, под вођством редитеља Николе Јевтића, покушала да представи, истина не без супротстављања и подсмеха, своје виђење чувенога комада „Госпођа са камелијама“ Александра Диме Сина, критичари су уочили неколико талентованих глумаца, међу којима је на првом месту био Данило Лазовић, који се појавио у улози Армана Дивала. Лазовић се појавио у улози коју су некад, почев од 1893, на београдској сцени тумачили легендарни глумци као што су Милорад Гавриловић, Богобој Руцовић, Витомир Богић, Владета Драгутиновић и Мата Милошевић.
Потом ће се Лазовић појавити на великој сцени Атељеа 212 у представи „Дивови из планине“, којом је отворен Битеф 1974. године. Представу је режирао Паоло Мађели. Том приликом, он се нашао на сцени у најбољем друштву, јер су у извођењу представе суделовали, поред Мире Ступице и Боре Тодоровића, још и Ђорђе Јелисић, Петар Краљ, Рената Улмански, Миодраг Андрић, Милан Михаиловић, Љубиша Бачић и други. Другачије речено Лазовић у београдско глумиште улази на велика врата!
Већ наредне године, Данило Лазовић добија ангажман у београдском Народном позоришту у којем ће се задржати до 2001. године. По неписаним правилима велике позоришне куће, Лазовића су у националном театру, који је тада имао три сцене, дочекали најпре мањи, потом и све значајнији уметнички задаци. Ако је почео као безимени рањени официр краља Данкана у Шекспировом „Магбету“, он ће после пет сезона тумачити Владику Данила у Његошевом „Горском вијенцу“, који се приказивао у сценској адаптацији Борислава Михајловића Михиза и Матије Бећковића.
ВРХУНАЦ У „ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ“
Несумњиво да је Лазовићева креација у „Горском вијенцу“, у представи приказамој неких тридесетак година после познатог извођења тог дела у драмској обради и режији Раше Плаовића, који је наступио као Владика Данило, изазвала велико интересовање. Нашавши се у завидној и у исти мах незахвалној позицији да после Плаовића тумачи ту улогу, Лазовић је применио нов приступ заснован на суздржаном глумачком изразу, лишеном сваке патетике, али прецизном и убедљивом у казивању основних порука дела, саобразно самој драматизацији, као и редитељским замислима Виде Огњеновић. У пуној мери пленио је пажњу гледалаца не само ванредно лепом појавом, него и достојанственим ставом и кретњама, као и одличном дикцијом. Пошто је претходно представљао лик Реље у Михизовој драматизацији дела Матије Бећковића „Међа Вука Манитога“ и потом тумачио Вука у Јакшићевој трагедији „Станоје Главаш“, Лазовићев глумачки врхунац у домаћем репертоару свакако је његов наступ у „Горском вијенцу“.
Од улога у страном репертоару издваја се Лазовићево тумачење лика Лава Троцког у драми Клода Верморела „Лењин-Стаљин-Троцки“, у којој је наступио још са Милошем Жутићем и Петром Банићевићем у насловним улогама. Критика је уочила да је писац очигледно имао много симпатија према Троцком, те је због тога најповршније и једнострано приказао његов лик у драми. Упркос томе, Лазовић успева да силовито и у исти мах веома уверљиво прикаже Троцког као романтичарскога занесењака опчињеног идејама којима је, уз евидентна колебања, ипак био привржен свим својим бићем.
Али, погрешно би било закључити да је Лазовић у Народном позоришту тумачио само драмске ликове. На позорници најстаријег београдског театра дошла је до изражаја и његова истанчана способност за глумачка карактерна сенчења и комику. То се понајбоље могло видети приликом извођења комедије Александра Грибоједова „Невоље због памети“, у режији Цисане Мурусидзе. У том ремек-делу руске драматургије Лазовић је играо Пуковника Скалозуба, применивши, пажљиво одабрана спољна средства глумачкога израза, уз мноштво карикатуралних примеса.
Роман „Идиот“ Достојевског у драматизацији Анџеја Вајде, коју је драматуршки обрадила и режирала Мира Ерцег. Карактеристичан је критичарски запис Јована Христића: „Предраг Ејдус (Мишкин) и Данило Лазовић (Рогожин) с много снаге и с много зрелости играју двојицу људи које прогоне демони. Захваљујући њиховом мајсторству и уверљивости, одједном постају стравично и опипљиво присутни. Све се одиграва после убиства Настасје Филиповне, и у двема балетским тачкама Јелена Шантић пројурила је између својих обожавалаца као зао дух“. Била је то последња премијера пред затварање зграде Народног позоришта због реновирања (1986). Контакт са гледаоцима који су том приликом смештени на позорници, био је остварен у потпуности, што је свакако допринело укупном уметничком успеху.
СЈАЈ МУШКОГ АНСАМБЛА
На представи Есхилове „Орестије“, којом је 1989. године отворено реновирано Народно позориште у Београду, којем је дворани враћен добар део првобитнога изгледа, Данило Лазовић наступио је као Агамемнон. Један критичар лаконски је констатовао да је он, као Агамемнон, остао на прагу своје улоге. Међутим, невоља је што се и читава представа у режији Мире Ерцег, није много одмакла од прага!
Још од почетка ангажмана у Народном позоришту Данило Лазовић наступао је и на другим београдским сценама. Запажена је била његова улога у „С.О.С, спасите наше душе“ Милоша Радовића, коју је Позориште „Под разно“ премијерно извело новембра 1979. у дворани Студентскога културнога центра. Данило Лазовић играо је ватрогасца Гвоздена, а у сећању је остало да је створио упечатљиву фигуру све време ходајући, брзо или лагано тамо-амо на позорници, држећи обе руке у џеповима ватрогасне блузе, да би их извадио тек на самом крају, када је украо телевизор и побегао!
Када се, ујесен 1983. године, у Студентском културном центру окупила група истакнутих београдских глумаца Лазар Ристовски, Зоран Радмиловић, Петар Краљ, Данило Лазовић, Љиљана Драгутиновић, Слободан Алигрудић, Петар Божовић, Милош Жутић, Бранислав Цига Јеринић и Петар Банићевић да би приказала „Трен 2“ Антонија Исаковића, критичар Јован Христић је после премијере забележио: „Те вечери Студентски културни центар био је сасвим сигурно најбоље позориште у Београду. Био је то зато што су у њему играли неки међу најбољим глумцима које имамо, и такав сјајан мушки ансамбл (реч је о чисто мушкој представи с једним изузетком) одавно нисам видео.“ У тој представи Лазовић је крајње уверљиво глумио иследника Доситеја, који се на Голом отоку сусреће са својим некадашњим ратним другом и са којим, наравно уз грубу тортуру, води разговоре у циљу „убеђивања“. У изразу имао је потребну чврстину, одајући уверење да извршава узвишене задатке који су му додељени зарад одбране револуције. Покашто, узимао је пријатељски тон у разговору, како би доказао да његов статус никако није егзекуторски, будући да искрено жели свог ратног друга да преобрати и изведе на прави пут. И те промене распложења и односа према испитанику, Лазовић је умео неприметно и вешто да реализује, што је његовој креацији давало посебну боју.
Несумњиво, највеће глумачке успехе он постиже у савременом домаћем драмском репертоару, нарочито играјући у представама дела Душана Ковачевића, Радослава Павловића и Синише Ковачевића. Са великим афинитетом, полетом и жаром играо је ове писце новог драмског таласа, чија су дела обогатила репертоар српског позоришта почев од седамдесетих година прошлога века. Суделовао је приликом првог извођења „Клаустрофобичне комедије“ Душана Ковачевића у Звездара театру, 1987. године, када је и почео да наступа у том позоришту. Бравурозно је у тој представи играо улогу Вулета, милиционара. Карактеристична и тачна је опсервација критичара Јована Христића: „Вуле милиционер Данила Лазовића био је богато окарактерисан лик који некохерентним и неухватљивим покретима тела покушава да некако изрази оно што речима не уме. Свим силама, Лазовићев Вуле борио се са језичким границама на које је осуђен некадашњи сељак из Вукова, и ми смо се до краја уживели у ту борбу чији је врхунац била сјајно испричана прича о лову који се за све, осим за њега, несрећно завршио“.
Из опуса Радослава Павловића Данилу Лазовићу биле су додељене три улоге, све на сцени Звездара театра. Најпре, у комаду „Мала“, који је режирао Радош Бајић, тумачио је Стојана Стојановића, напоредо са Андријаном Виденовић. Иако је реч о улози која је окарактерисана тек са неколико основних особености, Лазовићу је пошло за руком да их на глумачки веома духовит начин представи. Његова глума у овој представи, према мишљењу критичара Владимира Стаменковића, била је у много чему другачија него дотад, јер се усредсредио на то „да што неприметније преведе комичну фигуру превареног мужа из мелодраме у лице из трагедије, да дискретно изрази његову унутрашњу муку“. Друга Лазовићева улога из репертоара истога писца била је у комаду „Живот Јованов“, који је такође режирао Радош Бајић. Писац се у том комаду бави збивањима у Дубровнику у време рата почетком деведесетих година прошлога века, у који долазе бројни појединости преко Срђа и настањују се, потом одлазе у рат, да би се однекуд ненадано поново појавили у граду, причајући о својим војничким догодовштинама, не би ли утрли пут за будуће каријере. Данило Лазовић наступио је у улози Марина Јурића, кога је представио равно и у једном тону, у жељи да на тај начин оваплоти једно специфично психичко стање. Најзад, у комаду „Чаруга“, у режији Милоша Радовића, Лазовић је веома нијансирано и убедљиво приказао лик Божидара Павловића, жандармеријскога капетана, који гони и хапси Чаругу.
У ТЕАТРУ СИНИШЕ КОВАЧЕВИЋА
Чини се да је Лазовић, кад је реч о савременом домаћем репертоару, највећи успех постигао у театру Синише Ковачевића. У његовом комаду „Ново је доба“, приказаном на сцени Београдског драмског позоришта у режији Егона Савина, наступио је у улози Илије за коју је добио Стеријину награду за глуму 1989. године. У овој драмској причи о сељаку, морално чврстом, који одбија раскид са традицијом, Лазовић је умео да изнађе праве тонове и испољи аутентична осећања. Дубоко је проникао у судбину сремскога сељака, којег по повратку из заробљеништва у Другом светском рату, дочекује одузимање земље и колективизација на коју не пристаје, што га излаже најразличитијим сумњичењима и тортурама, да би у породици доживео неслагање и разлаз са женом и сином. И сценски резултат није изостао, била је то целовита креација, која је сугестивно дочаравала сву муку и све неизвесности тегобног сељаковог живота, особито у бурним временима револуционарних друштвених промена. У „Српској драми“ истога писца, приказаној у Звездара театру у режији Небојше Брадића, Данило Лазовић приказује мајора Вукашина Катунца са епским сагледавањем прошлости и искреним заносом. Реч је о лику-симболу који представља српског ратника кроз векове, ратника који је отишао у смрт осам пута, а девети пут, у Другом светском рату, требало би да буде и последњи! Било је у Лазовићевом тумачењу тога лика достојанственог бола, али и пркосног поноса тако карактеристичног за нашу расу.
ДОК ГОД БУДЕ СЕЋАЊА…
На представи комедије Вељка Радовића „Покојна госпођица Павла“, коју је Позоришна колонија Барског љетописа упролеће 1992. године приказала у Звездара театру Данило Лазовић је наступио као Тимош. О тој његовој креацији критичар Петар Волк је записао: „Док год буде сећања међу Црногорцима на разне секретаре, ситне руководиоце или полицајце из минулих времена, Данило Лазовић ће бити незабораван. И овде, готово затворених очију, његов Тимош води игру, замеће односе и успева да са крајњом озбиљношћу издржи током целе представе, са свим апсурдностима што их је време на њега навалило или му једноставно прилепило као некакав колаж коме се једино може смејати“. Представа, коју је режирао Бранислав Мићуновић, означена је као пун успех писца, редитеља и глумаца, јер је засмејала гледаоце гротескним приказом до јуче актуелних догађаја чији су протагонисти присутни и даље.
Велику популарност Данило Лазовић стекао је наступајући на телевизији и филму. Ко се још не сећа његовог лика у телевизијским драмама и серијама као што су „Заборављени“, „Портрет Ивана Певца“, „Вук Караџић“, „Срећни људи“ и „Бољи живот“? Од 1976. играо је у нашим филмовима: „Двобој за јужну пругу“, „Лаф у срцу“ „Савамала“, „Саблазан“, „Игмански марш“, „Тимочка буна“, „Лазар“, „Шест дана јуна“, „Од злата јабука“, „Шпадијер један живот“, ,„Најбољи“, „Крвопијци“, „Последњи круг у Монци“, „Почетни ударац“, „Цубок“, „Свето место“, „Три карте за Холивуд“ и „Виртуелна стварност“. Управо са својим лепим и фотогеничним лицем, али и мимиком која никад није била нападна и пренаглашена, стасом и укупним држањем имао је све предиспозиције за Холивуд! Неизоставно треба и то рећи: осећао је своју уметничку моћ и био је свестан лепоте своје појаве, али није робовао популарности, нити пак трчао за њом. Испијао је великим гутљајима из чаше живота, знајући шта су задовољства и сматрајући да им треба ићи у сусрет, а не од њих бежати.
Извор: Печат
