Филмски критичар Димитрије Војнов написао је Фејсбук статуст о Расиму Љајићу:

„Сматра да је Расим Љајић после Војислава Шешеља један од најинтригантнијих политичких предузетника код нас. Наиме, он је спојио у свом наступу и политичком раду неколико елемената које је све одвојено и заједно капитализовао кроз више деценија.
Прво, као Бошњак из Рашке земље, имао је ту димензију локалног и регионалног политичара, а онда је временом почео да делује на националном нивоу. И ту је успео да једну најнезахвалнију функцију преокрене у своју корист.
Kада је био задужен за сарадњу са Хагом, српски народ га је јако симпатисао јер је прозрео да је у једном перверзном потезу власт одлучила да ову мучну и понижавајућу функцију додели баш Бошњаку. И народ је то доста добро проценио а Расим Љајић је тај посао радио онако како мора јер је просто то таква позиција.
Ту је стекао имиџ једног псеудо-Човића, политичара-задатка који за разлику од Човића нема ту репутацију да је проактиван и прави резултате, али да је способан и позван да се бави свим и свачим.
Љајић тако никада није био оспораван или исмеван око тога што се бави нечим што му није струка. Његови скокови са једне на другу област пролазили су тихо и без реакција, као нешто што је нормално у политици.
Kасније је Љајић релативно ненаметљиво радио неке објективно још значајније ресоре, и у томе се није превише истицао.
За то време своју странку је профилисао као један врло плодан крак кадровске мафије. Из прве руке знам како је рецимо у свету културе важило да ако желиш посао преко странке најбоље је учланити се код Расима јер је бламирање мање него да си у ДСу или сада СНСу, а туча за функције је исто мања јер нема толико заинтересованих чланова колико се места добија.
Ако те баш провале, увек кажеш да је то социјалдемократска прича коју води Бошњак, стварно једна колико год је то могуће прогресивна опција јер ипак ниједна странка са националном покривеношћу није имала тако високе функционере који нису Срби.
Тако је Расим Љајић створио једну мрежу кадрова за које нико ни не зна да су његови, и они добијају своје плате, имају своје позиве а не појављују се ни на каквим митинзима и претераним бламирањима.
Kао они бендови чију ниједну песму не знате а у ствари имају јако пуно познатих хитова које кад чујете не знате ко их пева, тако и Расимови кадрови свакодневно изненађују када их препознате. Мене је лично понекад изненађивало зарад којих послова су људи уопште морали да се учлањују у странку, али то је опет друга прича.
На крају је Љајић таквом ненаметљивом политиком постао и предмет вица, како је он једини „стално запослен“ у Влади, док остале бира Парламент. Али, ни то није било пласирано са неком снажном негативном емоцијом, Расим је био перципиран као нека симпатична аномалија која ето илуструје корумпираност нашег политичког живота.“

Војнов је такође поставио статус о фамозних Расимових 2 милиона након саобраћајке:

„Сматра да вест о Расиму Љајићу и два милиона евра још увек пре треба посматрати као бизарну атракцију него као потврђену информацију.
Чињеница јесте да ју је пренело доста медија из Рашке који нису од јуче и који реално постоје и повремено се цитирају кад извештавају о тамошњим дешавањима, али и да се још увек није појавила у неком озбиљнијем медију који није под јасним утицајем његових локалних конкурената.
Цео случај је необичан и сам по себи позива на разне интерпретације али исто тако и отвара могућности за разне конструкције. С друге стране, неки наводи се дају лако проверити па ће се све убрзо разјаснити.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here