Просечан „Homo Iugoslavicus“ не зна да је у СФРЈ било непожељно да се изјасните као Југословен, нити зна на чему је почивала њена економија, али је сигуран да је Меморандум САНУ праузрок свих југословенских невоља
Портал „Нови Стандард“ је пре неколико седмица пренео текст др Миломира Степића „Homo Iugoslavicus“. Реч је о одличном опису појаве некритичког прихватања југословенског социјалистичког наслеђа и ограђивања од свега што може имати икакве везе са српским идентитетом.
Текст је тим значајнији што смо већ годинама сведоци системског форсирања у делу медија приче о носталгији за социјалистичком Југославијом, површног представљања живота у тој земљи кроз романтичарске описе појава или догађаја који су имали другоразредни значај, нападног давања простора обележавању „Дана младости“ и доласку поштовалаца „лика и дела“ Јосипа Броза у Београд на тај дан итд.
Добар пример таквог улепшаног описивања социјалистичке Југославије је подсећање на Зимске олимпијске игре у Сарајеву и медаљу Јуре Франка, праћено романтичарском причом о слогану „Волим Јурека више од бурека“ којим је медаља прослављена у Сарајеву. Наравно да је добијање организације Олимпијских игара озбиљан спортски и спољнополитички успех, као и освајање олимпијске медаље.
Међутим, није тешко одговорити на питање да ли о националним односима у Југославији више и боље сведочи тај слоган „братства и јединства“ чиме се хоће рећи да су Сарајлије више волеле једног Словенца од свог бурека или чињеница да је те године са Косова и Метохије, према подацима општинских комисија за испитивање узрока исељавања, исељено 3.658 Срба и Црногораца. Прича о Јуреку и буреку може да буде питка и лепршава, али тема страдања српског народа на Косову и Метохији много више говори о националној политици и међунационалним односима у СФРЈ.
Економска криза у СФРЈ
Економске теме су одличан показатељ избегавања анализе озбиљних питања везаних за постојање социјалистичке Југославије и свођења приче на површно. На пример, идеолошки једнострано се говори о самоуправљању или се без дубље анализе говори о привредним „гигантима“ бивше Југославије или се потенцирају теме које немају суштински значај већ су пријемчиве за обичног читаоца (отварање првог драгстора, графички дизајни [лого] социјалистичких предузећа и сл.).
Та држава је заиста имала велике системе који су запошљавали хиљаде радника и били познати и ван њених граница. Напредак у индустрији, енергетици, инфраструктури и другим гранама био је велики. Међутим, заборавља се целина приче, да је реч о држави која економско питање, као и национално, није никад решила, која је у економским кризама и реформама била перманентно, која је још шездесетих година морала да „купи“ економско преживљавање одласком милион људи на рад у иностранство, а потом и милијардама долара страних кредита наредне деценије.
Има чак и покушаја да се узрок економског колапса потражи у Меморандуму САНУ, нацрту једног документа који се појавио у јавности 1986, а заборавља се да је Југославија суштински банкротирала још 1982. и 1983, да је формални банкрот избегла узимањем нових четири и по милијарде долара на Западу 1983, да је Хрватска спасавана од формалног банкрота још 1982. стотинама милиона долара узетих из савезних девизних резерви и од других банака, да је око пет година пре афере „Агрокомерц“ постојала афера „Привредне банке“ из Загреба која је заташкана, а због чијег пословања је озбиљно био урушен углед државе широм света.
Некритички се говори о великом привредном расту, а заборавља да је он био заснован на великим износима западних кредита узиманим без икакве контроле у другој половини седамдесетих, на инвестициоманији и превеликој потрошњи у земљи која није имала утемељење у оствареним приходима. Камате на те кредите узимане за време председника Тита на Западу достизале су невероватних 10 до 20%. Замислимо само да данас председник државе оде, на пример у Русију, и узме неколико милијарди евра кредита са каматом од 20%. Шта би на то рекли југоносталгичари?
О наличју таквог привредног раста сведочи стање у коме се држава услед спољне неликвидности нашла у лето 1983. Тада у државном Председништву Петар Стамболић упозорава: „Становаћемо и у хладним становима, носићемо три године одела која имамо, можемо без бензина и другог, али ако не обезбедимо основне намирнице, тј. хлеб и оно што иде са хлебом, имаћемо побуну у радничкој класи“.
Дакле, чак четири деценије после револуције, после више од три деценије спровођења самоуправљања и после деценија несметаног управљања државом од стране КПЈ (СКЈ) дошло се до тога да се грађанима некако обезбеди „хлеба и оно што иде са хлебом“. Опште одлике југословенске привреде тих година биле су: ниска продуктивност, превелика инвестициона улагања која су често била нерационална и политички мотивисана, спољна неликвидност и презадуженост, велика зависност од увоза, висока инфлација, дефицит основних животних намирница, неконкурентност на светском тржишту, вишак запослених и сл.
Титову смрт Југославија је дочекала са привредом подељеном по републичким и покрајинским границама. Још у другој половини седамдесетих створено је осам девизних система, а убрзо после тога је престало са радом јединствено девизно тржиште у земљи. После тих деценија „привредног раста“ Југославија је била земља која је морала да увози пшеницу и у којој није било довољно лекова.
Наслеђе „Меморандума“
Колега Степић је исправно закључио да се у круговима којима идеолошки припада Homo Iugoslavicus Меморандум САНУ оцрњује као злочиначки програм и узрок свих проблема на југословенском простору. Тешко је наћи пример неког документа који је мање читан, а више клеветан од Меморандума. Посебно је тешко међу онима који га квалификују најпогрднијим изразима наћи некога ко је научно на архивским изворима истраживао то време и уопште српску и југословенску социјалистичку историју, нарочито осамдесете.
Реч је о документу који је сасвим исправно апострофирао три кључна проблема тадашње Србије: статус у Југославији према Уставу из 1974, материјални положај и косовско питање. Такође, иако недовршен, он је био научни рад заснован на доступним подацима. Свако ко истражује архивска документа из тог времена приметиће да у Меморандуму нема у материјалном смислу ничега чега нема у бројним документима савезних и републичких државних и партијских органа из претходних година.
Дакле, он је само констатовао чињенично стање и дао му национални значај. Све на шта је у њему указано (криза самоуправљања, тежак положај Срба у јужној покрајини, неравноправан материјални положај СР Србије у Југославији, неодрживо стање установљено Уставом из 1974. и друго) било је предмет бројних седница државних и партијских органа годинама пре Меморандума на којима су изнети исти закључци као у Меморандуму. Само што су тадашњи функционери чињенично стање увијали у политичку и идеолошку реторику, а академици су му дали политички и национални значај.
Занимљиво је да они који тврде да су Југославију срушили Меморандум и српски национализам не успевају да се сете оружане побуне Албанаца са краја Другог светског рата или насилних антидржавних демонстрација 1968. и 1981, нити отварања хрватског националног питања Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. којом је Србима у Хрватској ускраћивано право на српски језик у службеној употреби нити словеначког национализма исказаног кроз отварање језичког питања или „Цестну аферу“.
Југославија без Југословена
У тексту др Степића је поменуто и питање изјашњавања грађана као Југословена на пописима становништва. Просечан Homo Iugoslavicus вероватно не зна да је баш у социјалистичкој Југославији било веома непожељно да се на попису изјасните као Југословен у националном смислу. Тадашња власт је на бројне начине покушавала да то спречи. Југословен сте могли да будете само у идеолошком, политичком смислу, као припадник социјалистичке заједнице.
У тој држави је 1971. попис морао да буде организован према чак четири различита модела, јер комунистичке вође шест република нису могле да се договоре шта се грађанима сме, а шта не сме дозволити. Испоставило се да су сви комунисти, осим српских који су се изјаснили за слободно изјашњавање грађана, водили изразито националну политику. Поменимо да је тада македонско комунистичко руководство изричито било против права грађана Македоније муслиманске вере, а словенског порекла да се изјасне као Муслимани. Дозвољавали су да буду само Македонци.
Шта би било када би се тог принципа држала данашња Србија? Или узмимо пример Хрватске, која се противила праву грађана да се изјасне не само као Југословени већ и по регионалној припадности, тврдећи да би се тиме „разбијала национална хомогеност“ и доприносило „денационализацији, подјармљивању, цијепању или уништењу хрватског народа“. Какве би реакције биле када би данас власти и националне научне или културне институције Србије тим аргументима указали на недопустивост изјашњавања грађана као „Војвођана“?
Социјалистичка Југославија је била велика и озбиљна држава, посебно у поређењу са наследницама. Тим пре заслужује да сви аспекти њене политике и живота (посебно унутрашњи) буду озбиљно научно истражени, а не селективно или ненаучно коришћени у промовисању онога што је колега Степић назвао Homo Iugoslavicus. Тако бисмо уместо идеолошке и политичке појаве чији је циљ да докаже да је социјалистичка Југославија била успешна и пожељна држава све док је зли Срби нису срушили чинећи бројне злочине добили објективан и научно утемељен поглед на заједничку прошлост народа те државе.
Др Слободан Селинић је научни саветник на Институту за новију историју Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Reuters
Извор Нови Стандард
