Kада бисмо цео народ гледали као једну личност, видели бисмо да смо се вратили неколико фаза развоја уназад. Личимо на адолесцента, бахатог и агресивног, који пије, псује, себичан је и не брине за друге.
Овако у интервјуу за „Блиц“ психотерапеут и председник Савеза друштава психотерапеута Србије Зоран Миливојевић објашњава психичко стање нације.
Kоји су наши најчешћи психички поремећаји?
– Ако бисмо целу нацију третирали као да је то једно биће, видели бисмо да углавном превладавају два осећања – тескоба и депресивност, а затим и равнодушност или апатија. Тескоба или анксиозност је емотивна реакција када људи схвате да нису способни да се носе са животном ситуацијом пред њима. Kада је будућност неизвесна, када се тешко живи. А то се види и по огромној потрошњи лекова, такозваних анксиолитика којима се људи сами лече, јер не виде како да отклоне узрок тескобе. Депресивност настаје када људи почну да сматрају да немају будућност. И зато им опада жеља за животом, затварају се у себе. То доводи до извесног повећања броја самоубистава, али и до других самодеструктивних понашања. И на крају, када се дуго времена лоше осећају, настане апатија, као врста одбрамбене равнодушности. Људи искључе осећања да их не би болело. То постаје проблем када треба да их поново укључе. Људи су огуглали да би могли да преживе, а то има за последицу да смо мање саосећајни, емпатични и мање солидарни. Ако бисмо на народ гледали као на личност, онда бисмо рекли да је та личност доживела регресију – да смо били на једном вишем нивоу моралног, интелектуалног и културног развоја, да бисмо отишли неколико развојних фаза уназад.
Kоји су узроци тих поремећаја?
– Ми смо врло издржљив народ, јер стотинама година живимо у зони преживљавања. Међутим, у последњих 25 година доживели смо многе ружне ствари. Kолективне трауме су утицале на нас на негативне начине. Стабилна држава са правилима и солидна економија чине да појединац опажа свет као релативно стабилан, па се у њему осећа сигурно. Међутим, када је окружење непредвидљиво, када се живи лоше, и оно што је најважније, када нема наде да ће у некој догледнијој будућности бити боље, тада завладају стрепња, апатија и депресивност. У том смислу смо ми у једном колективном стању депресивне апатије.
Kоји психички проблеми прате младе генерације?
– Главни проблем код младих је што не виде да је боља будућност могућа, и зато су или апатични, животаре уз своје родитеље, а они други, који су амбициознији, труде се да заврше школу како би покушали у иностранству да остваре бољи живот. Разноразни медији су допринели да млади људи почну себе да условно прихватају, у стилу ако сам згодан, имам новац, ако сам познат, тада сам вредно људско биће. А како многи то не могу да остваре, онда је највећи емотивни проблем управо то осећање да се не вреди, да су неоправдано постали животни губитници, да им није ни пружена шанса. И управо је то осећање ниже вредности у корену многих менталних поремећаја.
А људе средњих година?
– Средња генерација је разочарана. Током деведесетих, када су одрастали, ти људи су тачно знали разлоге због којих се лошије живи. Промене које су уследиле 2000. су донеле наду, и заиста је једно краће време кренуло набоље. А онда не само да је стало, већ је кренуло низбрдо. Зато се ова генерација највише осећа искоришћеном и разочараном, јер у својим најбољим годинама не виде начин да себи и својој породици омогуће пристојан живот. За разлику од младих, они мисле да су престари за нови почетак, па су пуни горчине, потиснуте агресивности. А то се онда испољава на различите начине, од алкохолизма, зависности од игара на срећу… Док мушкарци огорченост испољавају као агресивност, жене из ове генерације су највећи потрошачи анксиолитичких и антидепресивних лекова.
Шта је са најстаријим члановима друштва?
– Проблем старије генерације је усамљеност. Средња генерација је заузета преживљавањем, па међугенерацијски контакти нису квалитетни. Старији људи би желели већу породичну повезаност, да гаје унуке, али све мање деце се рађа. Они практично издржавају претходне генерације, али мало добијају заузврат.
Kоји су начини оздрављења нације?
– На првом месту, потребно је створити стабилно окружење које нуди могућност да се успе. Политичари су најодговорнији за то, да понуде визију, да понуде светло на крају тунела. Kада би људи схватили да постоји излаз из ове ситуације, ослободила би се огромна снага која је сада успавана. Други ниво је породица, која је главни амортизер негативних утицаја, али и главни извор личне среће.
Блиц
