Уколико се феминизам икада борио за идеал женске равноправности, потпуно је јасно да су савремене радикалне феминисткиње ту борбу изневериле одвајањем појма рода од његовог природног и биолошког утемељења
За појмове људи који размишљају у категоријама традиције и који се данас идеолошки најчешће идентификују са хришћанским конзервативизмом – а којима и сама припадам – схватање рода је крајње једноставно: за нас је та реч синоним за биолошки пол. Наравно, неко би овде рекао да постоје и биолошки примери андрогинизма и других аберација, али број таквих случајева је занемарљив, те на било који начин не може утицати на основну биолошку истину да постоје само два пола.
Заиста, свет је на овим принципима функционисао хиљадама година уназад и – мада је одувек било људи којима можда није пријала њихова родна улога – до недавно никоме није падало на памет да би самовољно могао да одлучи да буде било шта друго, осим онога што је постао рођењем. Рецимо, подвиг Јованке Орлеанке, коју савремени теоретичари рода понекад воле да издвоје као пример за који мисле да иде њима у прилог, утолико је већи што је она све своје победе остварила управо у оквиру своје родне улоге, а не у било каквом покушају њеног мењања.
„Кросдресинг” (Cross-dressing) је одувек постојао, разни облици хомосексуализма такође, али до недавно није било технолошких могућности да неко своје полне карактеристике, макар и на појавном нивоу, мења хируршки, или да у предадолесцентном узрасту почне да узима блокаторе пубертета – супстанце које су изузетно опасне и за одрасле, а поготово за децу.
Порицање реалности
Донекле остаје мистерија како су теорије радикалних феминисткиња либералне и левичарске политичке оријентације из 1970-их година прошлог века, о томе да постоји суштинска разлика између пола и рода, стекле толику популарност чак и у академским круговима. Не можемо, а да се не запитамо, каква су се то револуционарна научна открића појавила пре пола века, да би оправдала читав низ суштинских промена вишемиленијумске парадигме.
На пример, током те, седме деценије 20. века, део научне заједнице је гласањем донео одлуку да хомосексуализам није психијатријски поремећај. То је ситуација која помало подсећа на ону изјаву Алберта Ајнштајна, када је чуо да његову теорију релативитета оспорава 100 еминентних физичара, нашта је он, наводно, одговорио: „Зар не би био довољан један једини, ако нисам у праву?” Дакле, до какве је то велике спознаје или увида дошла наука 1970-их година прошлог века и којом методологијом је тачно утврђено да нешто – што је до тада сматрано индикацијом психијатријског поремећаја – више не спада у ту категорију, или да су речи, које су означавале полну припадност, као синоними, одједном постале суштински различите?
Левичарске научне теорије су већ од Маркса имале ту претензију да направе отклон од објективног тумачења реалности и да приступ научне методологије замене идеолошким сочивом. Наиме, за левицу – од самог њеног настанка – реалност не треба да се тумачи на научни, него на идеолошки начин. Идеје немају значај саме по себи, него се гледају искључиво у контексту „класне борбе”. Уколико су за Маркса пролетери били потлачена класа, за радикалне феминисткиње то су постале жене. Маркс је сматрао да је пролетерима њиховим рођењем наметнута друштвена улога робова, а радикалне феминисткиње су у његовим идејама пронашле инспирацију да на исти начин третирају женско питање. Управо у овим процесима можемо да пронађемо објашњење рађања „рода”, као нечега што је од изражавања биолошке чињенице претворено у социјални конструкт, односно, улогу коју патријархално друштво намеће женама.
Данас је тешко са сигурношћу закључити да ли су радикалне феминисткиње 1970-их година могле да претпоставе да ће њихов вештачки и научно потпуно неутемељени покушај одвајања рода и пола, за свега пола века имати импликације постављања питања да ли уопште постоји нешто што може да се дефинише као жена. За свега 50-ак година, идеја рода – одвојеног од своје полне реалности – прешла је пут од борбе за друштвену равноправност жена до порицања постојања жена. Сада имамо разноразне бизарне кованице, кроз које се биолошке жене погрдно називају „грудохранилице” (breаstfeeders), па је једина категорија чији се осећај женствености у политички коректном дискурсу не негира, она коју чине биолошки мушкарци који тврде да се осећају као жене.
Дакле, да појаснимо ову невероватну конструкцију: уколико „биолошка жена” за себе тврди да је жена, она тиме на неки начин изгледа вређа оне биолошке мушкарце који желе да се осећају као жене. Свако разуман би се упитао у чему је овде увреда, а одговор је застрашујући: увреда је у чињеници да биолошке жене имају репродуктивне органе које биолошки мушкарци немају, а ове биолошке чињенице представљају оптерећење за њихов осећај родног идентитета. Дакле, само истицање женских биолошких карактеристика у неким круговима почиње да се третира као врста фобије према мушкарцима који се осећају као жене.
Нажалост, ништа од претходно написаног није опис кошмара неке ментално оболеле особе која се поверила свом психијатру. Ово су, заправо, тврдње које су све чешће заступљене у медијима, на универзитетима и научној публицистици. Теорије рода и теорије изопачености (queer) постале су академске дисциплине које се легитимно проучавају – не као део делузија неке психички оболеле особе – него у оквиру универзитетских курикулума. Дакле, за свега педесетак година, западна цивилизација је, на неки начин, успела да дође до тачке колективног порицања саме реалности.
Ове делузије су настале из тврдње да је патријархално друштво било неравноправно и да је миленијумима на вештачки начин људима од детињства наметало родне улоге, што се доживљава као вид репресије и тираније. Међутим, да ли је то заиста тако? Наиме, традиција потврђује да деци никада није била наметана никаква родна улога. Ако већ покушавамо да говоримо о трећем роду – у филолошком смислу то је средњи род – а једина разумна жива бића на која се тај род примењивао су, управо – деца.
Дакле, то је капитални доказ у историји читаве цивилизације, да деци није наметана било каква родна улога и да су у структуралном смислу виђена као бесполна бића. Штавише, највећи број људи се несумњиво опредељивао за своју „родну улогу” управо због својих биолошких и полних карактеристика. Једноставно, мушкарци су по конституцији снажнији од жена, тако да је тежи физички рад или ратовање одувек био њихово природно опредељење, исто као што су се жене, по својој природи, опредељивале за лакше и суптилније послове. Такође, у репродуктивном смислу није било – нити данас постоје сумње да су биолошке жене једине које су способне да затрудне и роде дете.
Узроци изопачености
Сагледавши целу ову проблематику, остаје нам и покушај да пронађемо стварне мотиве који су покренули ове апсурдне процесе и довели до прихватања овако настраних и научно неутемељених идеја. Чему то поигравање са термином „род” (gender)? Рекло би се да постоји неколико мотива. Основни, и вероватно неупитан, могао би да се потражи у андрофобији – страху од мушкараца и њихове друштвене улоге – на којој почива систем који се назива патријархат. Очински ауторитет је темељ за конструкцију било какве заједнице: породице, народа или државе.
У ери корпоративне експанзије – којој сметају државне границе и национални суверенитети – нема много места за дилему да ли је тај мушки принцип управо психолошка основа, која је виђена као препрека која мора да буде уклоњена. Свакако, можемо наивно да верујемо да међународни фондови и мултинационалне корпорације финансирају квир и џендер студије из филантропских разлога, али много реалнија перспектива је да развојем оваквих идеја у одређеном друштву, пропорционално слабе његови капацитети за самоодбрану.
На овај начин настају „отворена друштва”, она која све ређе имају адекватан одговор на угрожавање интереса народних и државних заједница. Страх од такве улоге мушкарца заправо је узрок конструкције појма рода као социолошког, а не биолошког феномена. Ако род није чврсто утемељен у биолошкој реалности него флуидан – онда и она најважнија родна улога, чија је сврха одбрана друштва, постаје маргинална. Међутим, постоје и много страшније могућности и потенцијални мотиви за овакве конструкције. Наиме, форсирање џендер и квир идеологија у предадолесцентском, па чак и предшколском узрасту, несумњиво има функцију сексуализације деце.
Какву поенту може да има наводни плес изопачених мушкараца – који се називају дрег краљице (drag queen) – пред децом предшколског узраста? Иницијатори оваквих несувислих догађаја тврде да је њихов мотив у томе да деца од малих ногу прихвате „другачије идентитете”. Међутим, интерeсантно је да је једини модел другачијег идентитета који се деци представља заправо образац сексуално промискуитетног понашања. Чак и ако бисмо прихватили да неки мушакарц има основа да се осећа као жена – намеће се питање због чега је једини препознатљиви модел женствености нека форма еротизованог плеса или стриптиза. Зар није довољно да неко, ко се осећа као жена, обуче неку пристојну хаљину, на лице стави неку дискретну шминку, као што то ради и велика већина биолошких жена које живе на нашој планети?
Након оваквих манифестација, следећи логичан корак био је увођење пубертетских блокатора у предадолесцентном периоду – што се форсира као слобода избора деце која би том опасном третману требало да буду подвргнута. Дакле, децу, која нису ушла у пубертет, не сматрамо довољно зрелом да могу да купе алкохол, добију возачку дозволу, да гласају, да се запосле, или донесу одлуку да ступе у сексуални однос, али се очекује да имају довољну зрелост да донесу одлуку која ће фатално и трајно утицати на остатак њиховог живота.
Уколико се таквим одлукама да легитимитет, зар неће логична последица бити да деца заправо имају и довољну зрелост да одлуче да ступе у сексуални однос са одраслом особом и да нико – па ни родитељи – нема права да им ускрати такав избор? С обзиром на чињеницу да се паралелно с овим трендовима већ увелико развила идеја да они које смо раније називали педофилима сада добију назив „MAP” (енглеска скраћеница за Minor attracted person, односно – особу коју привлаче малолетници), рекло би се да итекако имамо разлога за забринутост.
Дакле, квир и џендер теорије у основи јесу мотивисане страхом од онога што у друштву представља мушки род или мушки принцип. Већ и само проглашавање рода за друштвену конструкцију је заправо израз страха оних који стрепе од те мушке улоге. Ово нам даје основа да појаву о којој говоримо дефинишемо као андрофобију, односно страх од мушкараца или џендерофобију, као страх од биолошких полних улога, које свако од нас стиче рођењем. Најгоре од свега, све ове идеје су пројекција једне убедљиве мањине човечанства која има несразмерну количину моћи и утицаја у свету. У питању је онај чувени један проценат припадника самозваних елита, које имају ирационалну идеју да им наш свет и сви његови житељи, припадају по неком, само њима схватљивом праву.
Обесправљене жене
Чувени холивудски продуцент, Арон Русо, у документарном филму, објављеном након његове смрти, препричао је свој разговор са једним од припадника породице Рокфелер. Када га је Русо питао због чега је Рокфелер фондација финансирала покрет женског ослобођења, саговорник му је искрено одговорио да су његови преци схватили да су до тада опорезивали само једну половину човечанства, односно мушкарце који су имали право на рад. Ова анегдота солидно илуструје мотиве данашњих центара моћи. Они су увек себични и оријентисани према профиту и доминацији. Једном када се научне истине и биолошке чињенице довољно релативизују, успостављање контроле над појединцима и читавим друштвима биће драстично олакшане, јер ће људи бити гурнути у саможивост и трагање за идентитетима који немају никакво упориште у реалности.
Такви људи, чак и када би то хтели, никада не би могли да пруже ефикасан отпор умишљеним господарима света. Упркос свему, реалност у нашем свету и даље има јаче упориште од било чијих фикција. Највећи део човечанства и даље не одступа од традиционалних образаца на којима почивају друштво, заједница, па и читава цивилизација. Велика већина човечанства и даље прихвата значај традиције у свим сегментима, па и у сегменту „родних улога”, које нису ништа друго до синоним за биолошке полне карактеристике. Данашњи гендер и квир теоретичари одбијају да дају конкретан одговор на питање шта је то жена – зато што они такав одговор ни немају. За разлику од њих, сви они који прихватају традиционални поглед на свет и систем вредности, без било какве сумње ће одговорити да је жена исто што и мајка – особа која рађа дете.
Уколико се феминизам икада борио за идеал женске равноправности, потпуно је јасно да су савремене радикалне феминисткиње ту борбу изневериле одвајањем појма рода од његовог природног и биолошког утемељења, чиме су покушале да порекну и само постојање бића које се зове жена. Упркос читавом њиховом труду и бескрајним фондовима који су уложени у ширење ових суманутих идеја – сама чињеница да се такве идеје уводе насилно и уз употребу цензуре јасно показује да оне немају научно утемељење – нити било какву перспективу дугорочног опстанка. Наиме, уколико закључимо да су пол и род речи које су синоними, тиме нестаје било какав простор за бесплодне расправе о овим и сличним питањима.
Текст је објављен у оквиру Зборника радова са округлог стола на тему „Последице Закона о родној равноправности“, одржаног 17. јуна 2023. године у Народној скупштини Републике Србије
Драгана Миљанић је публициста, бивша посланица и члан Српске странке Заветници. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Kelly Sikkema on Unsplash
Извор: Нови Стандард
