Деведесетих година на анационалном полу наше друштвено-политичке сцене дошло је до полемике између две – како данас неки воле да кажу – „социолошкиње“. Ради се о Весни Пешић и Загорки Голубовић. Парадоксално је али је тако, прва је – после усташког геноцида над Србима и свеже Олује – тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“. Са В. Пешић је због њених накарадних ставова у расправу ушла З. Голубовић. Како сведочи књига „Шта сте радили у току рата“ (1999) она је инсистирала да се сагледа контекст у коме је дошло до најновијег сукоба између Срба и Хрвата, односно сматрала је неопходним да се схвате разлози због којих је код крајишких Срба оживело сећање на геноцид. Како је рекла: „Хрватска доноси Устав у којем Срби више нису конститутивни народ! Почело се и са врло ефикасним прогонима Срба. Осећање угрожености Срба у Хрватској није било имагинарно! То ће показати Олуја после које их је неколико стотина хиљада изгнано из Крајине.“
Госпођа Голубовић је деловала доследно са космополитских позиција али је тежила истини. Њен политички поглед се битно разликује од мог, прожетог националним вредностима. Међутим, уважавам њено право на другачије мишљење. Ради се о принципијелној позицији. Са Весном Пешић ствари стоје другачије. Она је посматрала (а и даље то чини) политичке процесе крајње острашћено и непринципијелно. Када се ради сукобима на постјугословенском простору ишла је дотле да се идентификовала са интересима непријатеља свог народа. Оправдавала је, руку под руку за хрватским екстремистима, чак и њихове погроме над Србима. Таква позиција се може објаснити само крајњим аутошовинизмом, односно мржњом према сопственом народу. Друга варијанта је нешто рационалнија, али ништа моралнја. У питању је бескрупулозни лични интерес, односно лобирање чак и у корист оних који сатиру народ из кога се потиче. Ретко ко је на тако нешто спреман, али таквих има. Код нас они заједно са ирационалним аутошовинстима чине тзв. анти-Србију – НВО, политичку, медијску групацију – која је ударана песница унутар Србије а против српских интереса, наших глобалних и локалних опонената. Политички јуришници из тог друштва су Чедомир Јовановић и Ненад Чанак са својим странкама.
Додуше, деловало је да су они изгубили велики део антисрпског набоја или су пак њихови страни ментори изгубили интерес да подржавају своје лобисте у Србији. Неки су чак наивно помислили да су се ЛДП-овци, Лигаши и њима слични дозвали памети. Но, стара мржња заборава нема. Чим се тој братији укаже прилика да поново заигра антисрпски плес она то и учини. Било зато што то неко из региона хоће да награди или пак мисли да се поново спрема нега већа, из инострана спонзорисана, антисрпска кампања па на време настоји да за њу „ухвати воз“. У том духу су пре неки дан посланичке групе ЛДП – СДА Санџака и ЛСВ – Зелена странка, упутиле у скупштинску процедуру Предлог резолуције о геноциду у Сребреници. Поново су се нашли они који у Србији промовишу лажи које српском народу – који је на нашим просторима био једина жртва геноцида – каче геноциндно обележје. Све у свему пасивност у мржњи према свему српском код поменутих је само привремена док је спремност на активност дубински укорењена. Ко то не види политички је аутистичан. Надам се да врх садашње власти то није те да ће се адекватно поставити. Из њених редова чују се оправдани захтеви да официјелни Београд замрзне односе са муслиманским политичарима из БиХ који упорно настоје да против Срба наступају шовинистчки. Али шта ћемо онда са Јовановићем и Чанком? Они се лактају да уђу у власт на разним нивоима. Меркају фотеље у републичкој Влади а већ су се докопали – очито уз асистенцију из централе победничке странке а не на основу афинитета њених локалних лидера – позиција у неким општинским и градским срединама. Политика подразумева разне, често и неморалне али прагматичне комбинације. Али неке границе морају да постоје. Ко би нормалан, ма колико био спреман на разне дилове, прихватио да људима који мрзе децу (или су настрани) повери на бригу нејаке дечаке и девојчице? Можда је ово пренаглашен пример али је сликовит, да схватимо како би се према Србији и српским интересима односили функционери из редова партија које предлажу њихову геноцидну стигматизацију. Страшно је што су дотични на власти и на локалу, али када би се докопали власти на републичком нивоу, то би већ био наш потпуни национални суноврат. Да су ћутали и зло мислили, на основу онога што су некада радили многима од нас би било болно што они који за себе кажу да су национално оријентисани, пристају да им колеге у власти буду „пензионери“ из редова политичке анти-Србије. Али то би можда и прошло. Но, шта сада рећи када ти „пензионери“ ударнички реафирмишу своје антисрпство? Само једно: срам их било као и свакога ко би са њима пристао да прави власт на државном нивоу.
