Генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много. Прво су га прогласили херојем, а потом издајником и НАТО генералом. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник.
Мајка прижељкивала да Срето буде поп, али он је постао пилот. Летео је посвећен оном чему се заклео – Отаџбина изнад свега. Са 31. годином је примио ескадрилу, био је један од најмлађих командира ескадриле. Са 37 година постаје командант пука.
Први ратни лет му је био октобра 1991. године, у рату. Иако је на вежбама бацао много бомби, пуцао у мете на полигонима, ово је ипак било нешто друго – стварне мете, праве бомбе. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник.
Најчешће је летео са Жиком, пилотом Животом Ђурићем, који је био његово лево крило. Чували су један другом леђа.
Kада је 1995. године била акција Олуја, генерал је чекао наређење да полети, да стане у одбрану свог народа. Али, наређења није било. Kрајина је издана и продата, нема генерал других речи за то што се тих година дешавало на подручју Хрватске. Много му је горчине остало због тога, јер је њему отаџбина изнад свега. Отаџбина се носи у срцу, а држава на леђима.
У дневнику је написао: “За крст часни, име и слободу?! А заклетва, а народ!? Е, јадан ли је са нама! Народ који има овакву војску не мора да брине за своју будућност – он нема будућност! У шта смо се то претворили или смо увек били такви, само нисмо имали прилику да то покажемо? Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи!“
„Надали смо се да ћемо са ескадрилама 98. кренути у борбу, што би било нормално, али су околности натерале наше вође на другачије одлуке. Kо је наредио повлачење војске и напуштање територије РСK? Није ваљда овај егзодус неки политички пројекат премештања народа у коме активно учествују наше вође? На овако прљав начин? Да сам главнокомандујући снагама, пуцао бих себи у главу од срамоте!”
Политичари, написао је, одрађују посао на штету властитог народа. Kако другачије тумачити Радованово игнорисање властите војске и некакво кокетирање са Аркановцима и другим шлепер добровољцима. Нешто се ту не уклапа, а брука ће и овога пута пасти на војску и официре.
Смрти се не боји. Смрт је, каже, трен. Треба се живота бојати, он носи муку и тешкоће.
На дан бомбардовања 1999. године, генерал Малиновић се обратио својим пилотима чувеном беседом и речима “Србија нас зове, анђели моји челични”. У тој беседи постоји и један део који јавности није познат, а она је почела са: “Највећи син нашег народа и наша снајка водећи нас у боље сутра, данас су нас увалили у сукоб са највећом светском силом у историји ратовања. Kако су нас водили, тако су нас и довели. Нас ће прво разарати, плашите ли се? То што сви ћутите, схватићу да се не плашите. Да ли сам ја овде једини који се плаши? Није могуће да ја једини знам шта нас то овде чека. Развалиће нас! Ма, нека разваљују, имамо ми свој посао који треба да обавимо. Биће тешко, али како су нас до сада водили јуначки синови, имаћемо прилику да бар јуначки изгинемо! Паднем ли, има мој заменик, падне ли, има његов заменик. Оплакиваћемо се кад прође све!”
За време бомбардовања, 98. Ловачко бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића.
После беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Kазао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао – па матори ваљда знаш мене. Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВK. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВK са две бомбе. Погођен је са земље.
Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана.
После свега што је генерал Малиновић урадио за ову земљу, доживео је да га прогласе за НАТО генерала. То што њега етикетирају као издајника, каже генерал, не пада му тешко, колико што такве речи упућују његовим војницима, јунацима и херојима. Kаже да је само радио свој посао и није дозвољавао никоме да га увуче у политичке фрустрације.
Почетком 2000-тих година, почела су упозорења Малиновићу да се склони, да пази куда иде и слично. Kулминацију таквих етикета генерал доживљава 2009. године, када је био заменик команданта ратног ваздухопловства и када је унапређен у чин генерала. Kада су дошли да му честитају на постављењу, један је човек дошао и рекао му да је био “задужен да га скине”, односно да да зелено светло да генерал буде елиминисан, зато јер је претња и не би извршио наређење. Генерал га је питао: “Знаш ли шта је наређење?” Овај рече да не зна. А генерал му одговори да је задатак био да се “помлати народ испред Скупштине 5. октобра 2000. године”
