Сваког јануара од 1994. а томе је 25 година, сви који су доживели хиперинфлацију, хтели не хтели, присете је се. Тог месеца раст цена за 30 дана износио је невероватних 313.563.558 одсто. Цене су се у просеку повећавале 62 одсто дневно, два одсто на сат и 0,029 одсто у минути! Далеко било, не поновило се…
Инфлација на овим просторима, увек је сматрана као нормална појава. Тако је било и у СФРЈ, па се наставило и у СРЈ. Само су се проценти мењали, али и околности.
Дивљање цена и курса марке, несташице, редови…
Све је почело 1990. године, која је завршена инфлацијом од 121,7 одсто (децембар те, у односу на претходну годину), онда следи 1991. у којој се у октобру оснива Дафимент банка, увелико послује Југоскандик, а година се завршава инфлацијом од 235 одсто. Пре тога држава је „замрзла“ целокупну девизну штедњу грађана. Тако и настаје проблем „старе девизне штедње“. Процене су да су обавезе банака према грађанима Србије и Црне Горе износиле 8,7 милијарди марака. Али, велики девизни потенцијал остао је у сламарицама.
У том периоду курс немачке марке на црном тржишту повећан је за преко 1.100 одсто.
У 1992. када се уводе економске санкције СРЈ, некадашње годишње инфлације са три цифре, почињу да буду месечне. У јануару крећу несташице – уље, шећер, детерџент. Ограничава се промет стратешких прехрамбених производа пшенице, кукуруза, брашна, шећера и уља и они постају реткост на тржишту. Али су се зато, они који су направили монопол у држави шпекулативном трговином обогатили.
Цвета сиво тржиште, штицунг девиза…
Сиво тржиште цвета и за многе грађане једини је извор прихода и начин да преживе. У фебруару инфлација прелази у хиперинфлацију, месечни раст цена износи 50,6 одсто… И онда незаустављиво, раст цена, несташице и црно тржиште девиза немачке марке почиње да дивља…Та 1992. завршава се са годишњом инфлацијом од 19.755 одсто, док је годишњи раст црног курса 18.789 одсто.
Наредна година 1993. остаје упамћена и по жиралном откупу девиза. Формални повод за то је био закон о откупу друштвених станова, који је донет средином 1992. године. Грађанима се нуди да по жиралном курсу који је већи од уличног да продају своје девизе приватним штедионицима, које им онда уплаћују динарске износе на рачун који продавац девиза сам одреди, углавном за око пет до 10 одсто виши од уличног. Порекло тог новца било је јасно – иза је стајала држава и примарна и сива емисија новца.
Дафина, Језда…
Дафимент банка тада враћа девизне каматне стопе са 15 до 17 одсто на 11 до 14 одсто за девизну штедњу, док је повећала са 120 одсто на 150, па и до 195 одсто у фебруару за динарску штедњу. Југоскандик повећава девизну каматну стопу на 14 одсто месечно. Годишња инфлација износи 352.459.275.105.195 одсто.
Не живимо, него преживљавамо
Животни стандард грађана неминовно више није ни постојао, све се сводило на преживљавање. Са оним што се зарадило није се могло купити ништа. Средином новембра 1993. две просечне плате биле су потребне за куповину утикача! Једном просечном платом могла је да се купи једна хемијска оловка. У децембру, највиша пензија на дан њене исплате једва да је омогућавала куповину једног сапуна!
И дошао је 24. јануар 1994. и програм спаса деде Аврама…
И коначно – 24. јануара 1994. године, хиперинфлација је напокон пресечена спровођењем стабилизационог програма Драгослава Аврамовића. Уведен је нови динар и фиксиран за немачку марку у износу од 1:1. Истовремено је проглашена конвертибилност новог динара. Утврђено је да се стари динар може мењати за нови у односу 13.000.000:1, а што је неколико дана касније промењено на 12.000.000:1 и одржано је до његовог потпуног избацивања из оптицаја у јулу 1994. године.
Живот је почео полако да се враћа у нормалу…
Још неке од чињеница везаних за хиперинфлацију
4,7 милијарди марака – процена је економиста из тог периода је да је захваљујући сивој емисији новца откупљено од грађана за две године
33 нове новчанице – Народна банка Југославије је издала у периоду хиперинфлације, од тога 24 у 1993. године
24 месеца – трајала је југословенска хиперинфлација, а што је више од немачке (1923) која је трајала 16 месеци, грчке (1944) 13 месеци, мађарске (12 месеци). Две најдуже хиперинфлације у историји догодиле су се у Никарагви (1987-1991) која је трајала 48 месеци и Кини (1947-1949) са 26 месеци, али оне су биле знатно слабијег интезитета
*Подаци у тексту су из књиге „Економија деструкције“, Млађана Динкића издате 1997. године
Данијела Нишавић, Блиц
