Српски академик Милорад Екмечић исправно je приметио у свом капиталном делу Дуго кретање између клања и орања како је западна србофобија само огранак, само рукавац једног великог тока те главне реке зване западна русофобија. Та русофобија је константа у – ако је веровати Ги Метану (швајцарском писцу, новинару и политичару, извршном директору Женевског клуба новинара и колумниста те члану швајцарског парламента) – преко хиљаду година међусобних односа и интеракције Русије и Запада (наслов његове књиге гласи Русија-Запад, хиљаду година рата – русофобија од Карла Великог до украјинске кризе).
Србофобија је из простог разлога балкански огранак западне русофобије, у складу са предубеђењем западних политичких, економских, безбедносних и војних елита како су Србија и Срби најважнији и непроменљиви (непоправљиви?) огранак руске политике и експонент руских интереса на Балкану – продужена рука Москве и руска губернија, њихова балканска испостава која служи искључиво циљевима Кремља. Неко ко, што би сликовито рекао Екмечић, треба да води коње руских козака до топлих мора. А пошто западна русофобија не јењава, напротив, све се више заоштрава – иста судбина чека и нашу, тј. њихову србофобију, уперену према нама.
По овој матрици функционише и деловање полутајне организације крајње сумњиве транспарентности и циљева (невезано за оно прокламовано и обелодањено), под називом Белингкет (Bellingcat). О њој је већ писао кратко Џевад Галијашевић у 663. броју Печата у својој колумни под насловом „Шифра Белингкет“, исправно изневши општи сажетак деловања ове организације: „Структура Белингкета снажан је инструмент британске политике на Балкану. Белингкет је основао Британац Елиот Хигинс 2014. године као организацију која дијели и промовише деструктивна и снажна антируска осјећања и привидно је позиционирана као независна структура ентузијаста. Чврсто повезана с владиним институцијама, невладиним сектором Велике Британије, али и појединим државама бившег СССР-а, ова организација је искусни мајстор манипулације.“
Осим људима који се подробније баве овом материјом, њихова непочинства (нарочито) на нашем простору углавном су непозната, а у наставку ћемо образложити каква је њихова улога у монтираној афери „Државни удар“ из 2016. године у режији тадашњег режима у Подгорици и одређених центара моћи изван Црне Горе, шта повезује једну династију без државе и једну парадржаву, каква је била улога ове организације у (сада већ устаљеној) промени етничке, верске и расне структуре Балкана уз помоћ мигрантске колонизације итд. Па да почнемо.
Деловање на Балкану
Како наводе на свом сајту, Белингкет је независни међународни колектив истраживача и грађанских новинара који користе отворене изворе (информисања) и садржаје са друштвених мрежа како би испитивали низ тема – од мексичких нарко-лордова и злочина против човечности, до употребе хемијског оружја и (праћења) сукоба широм света. Овако нашироко постављене области интересовања и истраживања заправо су обична „димна завеса“ (као уосталом и готово све у вези са Белингкетом), пошто су њихове стварне активности на терену усмерене ка „мексичким нарко-лордовима, конфликтима широм света“ и сл. доста рубне и периферне, док је у центру њихових активности и ангажовања борба против „руског малигног утицаја“ на свим меридијанима и паралелама планете Земље, у свим његовим појавним облицима, где год га има (чак и кад га нема).
То је индикативно и јасно из више разлога. Пре свега, година њиховог оснивања (2014) обележила је почетак нове ере у односима Русије и Запада – рекло би се нову рунду никад завршеног (из западне перспективе) Хладног рата, у складу са догађајима везаним за пуч у Украјини и грађански рат на простору ове бивше совјетске републике, те повратак Крима у састав Руске Федерације након референдума. Како наводе на свом сајту, одмах по оснивању исте године упустили су се у предано истраживање околности око обарања авиона MH17 „Малезија ерлајнса“ и после четири године истраживања дошли су до кључних информација везаних за његов пад, те дошли до закључка да је авион оборила Русија из своје војне базе и то годинама пре него што су европски (бриселски) званичници дошли до истог (гле чуда!) закључка.
Исте године су „раскринкали“ руску заверу око тровања Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије у граду Солсберију у Енглеској и имали прилику да пред Представничким домом британског парламента изложе своје доказе и резултате истраге. Каква дивна и ретка привилегија! Поприлично импресивно за организацију која броји 18 стално запослених, има 30 сарадника из читавог света и финансира се углавном скромно, из приватних фондација које немају везе са владом нити једне државе на свету, како наводе. Њихове бројне друге акције и успехе бисмо могли још дуго набрајати, али требало би прећи на оно што је много значајније за нас – деловање Белингкета на Балкану.
Белингкет је свој допринос борби против „малигног руског утицаја“ на Балкану директно показао у потоњој конструкцији приче о умешаности Русије у аферу „Државни удар“ на изборни дан у Црној Гори 2016. године. У низу текстова (нпр. овде и овде) они су „открили“ учешће руских обавештајних структура у организацији овог „државног удара“, градећи истрагу на основу досијеа двојице главних оптужених – Александра Синђелића и Мирка Велимировића. За Синђелићев случај је „руска веза“ била јасна – он је „заврбован“ у Москви након што се вратио са ратишта у Донбасу, где су му Едуард Широков и Владимир Попов рекли да раде за руску тајну службу и предочили план за спречавање уласка Црне Горе у НАТО и насилну смену власти у Подгорици. Мирко Велимировић је био задужен за набавку оружја, за шта је од Синђелића добио одређену своту новца.
Документи црногорске полиције указују на то да је ради службеног коришћења 14. октобра, уз одобрење извесног Драгана Пејановића, из складишта издато 45 аутоматских пушака које су биле враћене увече 16. октобра 2016. године, баш када је „државни удар“ (тј. изборни дан) био готов. Белингкет се фокусирао на Широкова као једног од двојице раније поменутих Руса за којима је Црна Гора расписала потерницу преко Интерпола.
Међутим, као што је рекао и сам Катнић, главни специјални тужилац у Црној Гори и неко ко је од почетка до краја дириговао судским аспектом ове афере, „Широков није Широков, него Едуард Шишмаков“, алудирајући на Едуарда Шишмакова који је доскора радио као војни аташе у руској амбасади у Варшави. Према Катнићу, све то сведочи о томе да он ради за руску државну службу ГРУ (Широков или Шишмаков?). Иако је после доказана и дискредитована (унапред одређена) улога Синђелића у читавој фарси, као уосталом и читава ова конструкција (која је одиграла своју улогу), страни вук је био сит а све домаће овце остале су на броју.
Режим у Подгорици је искористио, између осталог, ову аферу да убрза учлањење Црне Горе у НАТО, Србија је оптужена за саучесништво (као руска испостава-база одакле је све договарано и планирано), Запад је добио нове „аргументе“ у медијско-пропагандном рату против Русије, а Белингкет је добио признања, награде и повећане грантове и финансије као стимуланс за даљи „успешан рад“.
Грозев и Хабзбурзи
Главни истраживач Белингкета у проучавању руског покушаја извођења државног удара у Црној Гори био је Христо Грозев, у чије наводе нису поверовали ни многи у Црној Гори, а камоли неко из иностранства (осим оних који су то искористили за сопствене интересе). Сматра се да је Грозеву за овај посао платио тадашњи премијер Мило Ђукановић, да би „подгрејао“ свој рејтинг овом афером, што пред домаћом јавношћу, што пред (западним) светом, узевши у обзир кредибилитет који Белингкет има у западним круговима.
Грозев се школовао на Америчком универзитету у Бугарској (AUBG), који представља једно од кључних места за производњу „демократских“ кадрова на Балкану. У идеолошке преференције професора и студената не треба сумњати, узевши у обзир спонзоре – први спонзор била је Агенција за међународни развој САД (USAID). На веб-сајту универзитета пише да USAID финансира универзитет преко Управе америчких школа и иностраних болница (ASHA).
Грозев је током каријере добијао средства и од International Media Fund, који је основан 1990. године уз велико залагање Марвина Стоуна (бившег заменика директора Информационе агенције САД, USIA) и уз подршку тадашњег Државног секретара САД Џејмса Бејкера. За нас је нарочито значајно пријатељство и пословно партнерство Грозева са припадником куће Хабзбурга. У питању је Карл фон Хабзбург-Лотринген са којим Грозев дели контролни пакет акција компаније BG Printinvest GmbH и који је његов лични финансијски саветник. Овај Хабзбург (настављајући историјско искуство својих предака из истоимене лозе) активно лобира широм Европе како би се укинуле визе за становнике „Републике Косово“. Не треба да чуди што се тренутно „прва глава“ куће Хабзбурга свесрдно залаже за стварање друге албанске државе у Европи, с обзиром на чињеницу да су његови преци дали пресудни допринос у стварању оне прве 1912. године (детаљније о овој теми у књиги Теодоре Толеве, Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације).
У својим јавним наступима, Карл захтева да се Украјина и Косово што пре интегришу у ЕУ и НАТО, што потврђује његову приврженост антисрпским и антируским интересима, које имају постојаност и континуитет, пошто је својевремено подржавао сепаратисте у Прибалтику крајем 80-их година 20. века, као и Хрвате за време рата у бившој Југославији. Поред тога, он је основао међународну организацију Blue Shield, која се наводно бави заштитом културног наслеђа у зонама оружаних сукоба, те су њих двојица идући заједно по свету „испитивали“ културна блага у Либији, Египту, Малију и сл., да би драгоцени артефакти из тих земаља напрасно затим завршавали на црном тржишту и у приватним колекцијама на Западу.
Оно што нас треба да брине, јесте што су изразили интересовање за „заштиту“ културног блага на простору Босне и Херцеговине и Косова и Метохије. Аустријско одељење „Паневропског покрета“, које предводи управо Карл, организовало је догађај на ком је учествовао, између осталих и бивши председник и премијер тзв. Косова Хашим Тачи. Председник истоименог покрета на Косову је Аријан Краснићи, братанац једног од најближих Тачијевих сарадника – Јакупа Краснићија, бившег председника Скупштине Косова и некадашњег портпарола ОВК, који је као и Тачи тренутно у Хагу.
Мјаукање на звонце
Белингкет је присутан наравно и када је реч о једној од најконтроверзнијих тема на планетарном нивоу у последњих неколико година – масовним миграцијама у Европу. Бавећи се овом темом они су истраживали деловање грчких органа реда и FRONTEX-a у опхођењу према мигрантима, заузимајући веома оштар став према овим „силама закона“ (примери: 1,2,3,4,5). Истрага је финансирана преко механизма J4EU (Investigative Journalism for Europe), који финансира Европска комисија, „Фонд за отворено друштво“ Џорџа Сороша, фонда Luminate (који је део мреже америчког леволибералног бизнисмена Пјера Омидјара кога многи сматрају за „новог Сороша“) и норвешким леволибералним фондом Fritt Ord.
Грчки министар за миграције Нотис Митарачи поводом тога је изјавио да сматра како Белингкет и други медији шире „лажне вести“ по овом питању, са јасним циљем дискредитовања било каквог противљења неконтролисаним масовним миграцијама у Европу. Узевши у обзир раније поменуте посете Грозева и Карла Хабзбурга Малију и Либији, што је рута која представља главни коридор за илегални долазак миграната у Европу, постоје индиције о умешаности овог двојца и Белингкета у ланац кријумчарења људи у Европу.
Поставља се питање, што би стари народ рекао, за чије бабе здравље се све ово ради? Или, још прецизније, ко то све плаћа? Што би рекли Енглези: “Follow the money“. Одређене финансијере „независног“ истраживачког пројекта Белингкет смо већ поменули, а ево још неколико њих: Adessium, Sigrid Rausing Trust, Porticus (познати спонзори организација леволибералног усмерења, који углавном промовишу питања нелегалне миграције, права ЛГБТ заједница, итд.). Низ пројеката финансира се преко механизма Journalismfund.eu. На њиховом сајту међу ауторима се лако може наћи и сам Христо Грозев. Он од новца тих структура пласира наручене текстове, који разобличавају „испоставе Кремља у Европи“.
Почетком маја Међународни комитет Европског парламента објавио је публикацију и препоруку за реаговање на „агресивно понашање Кремља“. Међу предложеним тачкама за борбу против „руског малигног утицаја“ указано је на могућност признања Белингкета као легитимног извора информација за увођење нових санкција против Русије и наставак медијског (у склопу свеопштег хибридног) рата против Русије. Толико о независности и добронамерности ове организације!
У буквалном преводу, када бисмо назив ове агенције разложили на две речи, она означава мачку која „звони“ (оглашава/узбуњује/обавештава). А заправо је реч о „мачки“ (cat) која се оглашава на звонце (bell). А онај ко звони је онај који и храни (финансира) ту мачку и онај у чије име она мјауче оно што је у том тренутнку потребно да се каже, тј. „открије“.
Никола Јовић
Нови Стандард
