Дечак Азмир
Слика говори више од хиљаду речи, али уме да заведе на потпуно погрешан траг. Тако почиње и ова прича коју намеравам да вас испричам, једном сликом на којој два потрошена политичара премећу табуте у Поточарима. Али ово није прича о њима, само дигресија на почетку, захваљујући којој ћемо обратити пажњу на табут са бројем један који по обичају припада најмлађој жртви чије остатке укопавају на џенази. Ове године то је Азмир Османовић, који је у моменту смрти јула 1995. имао само 16 година. Прва асоцијација коју ствара овако упакована вест је да је Азмир стрељан, ухваћен и ликвидиран, нарочито јер га укопавају у мезарје за ’’жртве геноцида’’. Исто онако како су убили Аидине синове у филму Јасмиле Жбанић, који је ове године представљен свету. Али кренимо редом.
Дана 17.05.2021. на сајту Института за нестале особе БИХ, где је председавајући Амор Машовић, објављено је да су тог дана идентификоване три жртве убијене у лето 1995. међу којима је Азмир Османовић. Његови посмртни остаци пронађени су на локалитету Пољанци пре две године.
Телевизија Н1 Сарајево 01.07.2021. објавила је да су ’’ У покушају дадођу до Жепе убијена тројица дечака из групе, међу којима је био Азмир’’.
Портал РадиоСарајево објавио је 11.07.2021. изјаву Емзе Фазлић, портпарола за нестале особе да је Азмир ликвидиран.
И то је вест која је преко страних медија и друштвених мрежа обишла земаљску куглу, да су 11. јула 2021. године на џенази у Меморијалном центру Себреница сахрањени остаци дечака од 16 година кога су те 1995. убили Срби у геноциду у Сребреници.
А како је заправо умро Азмир Азиз Османовић, рођен 1979. у Љесковику?
На ово питање вероватно никада не бисмо добили одговор мимо званичног да покојников брат Азир, данас запослен као кустос у Меморијалном центру у Сребреници, није дао изјаву турској телевизији. У краћој репортажи Азир помиње како су се последњи пут поздравили у Сребреници, пре него су брат и отац отишли пут шуме. У току пробоја отац и син су се растали на Kаменичком брду, Азмир се одвојио са групом дечака коју је знао из средње школе и са њима залутао. При покушају повратка у Шушњаре погинуо у месту Пољанци ушавши у минско поље. Ту су страдала и двојица његових другова.
Исповест брата Азмира Османовића
Пољанци су били у зони борбених дејстава Војске РС и тзв. Армије БИХ, те су минска поља била постављена са обе стране линије.
Такозвана Армија БИХ
Дакле, ту је поред Војске Републике Српске постојала и војска такозване Армије БИХ, о чијем присуству бошњачка јавност не говори приликом оваквих комеморација. А расположива документација каже да је до априла 1993. када је Сребреница проглашена демилитаризованом зоном у њој било 11.500 војника тзв. Армије БИХ, да би број потом био смањен на 5.700, од тога око стотину жена. Марта 1995. од њих бива формирана 28. дивизија, у чији састав улази и 1.200 војника из Жепе.
Војна команда Сребренице је пред улазак Војске Републике Српске јула 1995. издала наређење за постројавање свих војних обвезника од 16-60 година, а потом командовала да активни и резервни састав крену у пробој из окружења кроз територију Републике Српске, ка Тузли коју контролише тзв. Армија БИХ. У том пробоју у више наврата је долазило до сукоба две војске, а као војна формација били су легитимни војни циљ Војске Републике Српске.
Увећајте мапу да бисте видели руту пробоја и места на којима је војска тзв. Армије БИХ из Сребренице долазила у сукоб са Војском РС.
У исповести турској телевизији Азмиров брат Азир помиње како отац и брат одлазе у пробој шумом, а он мајка и сестра остају у Сребреници у коју улази Војска Републике Српске. Азир онако узгред помиње да је отац покушао да одбрани Сребреницу, и ту вам је негде јасно да је био војник. Војна команда наређује да оставе своје породице и крену у пробој, али зашто Азмир коме је 16 креће са њима?
Одговор на ово питање даје Јединствени регистар бораца Федерације БИХ, у ком налазимо да је Азмир Османовић 152 дана провео као војник тзв. Армије БИХ. Kако је Азмир рођен 15.05.1979. а погинуо 12. јула 1995. долазимо до податка да је мобилисан са 15 и по година. Његов отац Азиз има 1.467 дана у униформи тзв. Армије БИХ, дакле четири године или читав рат.
Kако су војници који су погинули у војним дејствима уопште проглашени жртвама геноцида и као такви се нашли на списку Меморијалног центра у Сребреници? Kолико је заправо активног и резервног састава 28. дивизије тзв. Армије БИХ погинуло у пробоју и данас међу 8.372 жртве? Оно што знамо из докумената да је након извршеног пробоја у августу 1995. у тузланском кантону извршена смотра 28. дивизије и да је она у свом строју имала 3.634 преживела припадника. Значи да је више од 3.000 бораца погинуло само у односу на број активних војника, а ту треба рачунати и резервни састав. На једном од окупљања преживелих припадника 28. дивизије њихов командант Насер Орић је поменуо да је 12.000 људи кренуло у пробој, а да је њих око 4.000 стигло на територију коју контролише тзв. Армија БИХ, то је његова процена.
Снимак пробоја активног и резервног састава 28. дивизије тзв Армије БИХ из Сребренице
А сад део приче који отвара етичко питање такозване Армије БИХ и руководства у Сарајеву.
Азмир Османовић је мобилисан са 15 година, кренуо је са оцем у пробој уместо да као брат остане у Сребреници, у окршају са Војском РС на Kаменичком брду војна колона тзв. Армије БИХ се у хаосу раздваја, Азмир остаје на непознатом терену са друговима.
Сећање ме враћа на исповест Хакије Мехољића који у документарцу ’’Сребреница издани град’’ описује понуду Алије Изетбеговића да ће Америка интервенисати ако Срби уђу у град и побију 5.000 муслимана.
Последњег дане пред улазак српске војске се чује са Алијом и тражи да евакуишу жене и децу, а Алија тражи од њих да издрже још два сата јер стиже помоћ. Онда им се више никад не јави.
Иако није жртва геноцида Азмир јесте трагичар рата, јер га неко мобилише онда када је продао град, а Азмир са 15-16 као какво јагње ушета у минско поље. Данас његовом смрћу манипулишу, претворен је у жртву геноцида да се достигне магични број 8.372 који ’’није коначан’’ како пише на споменику у меморијалном центру.
Јединствени регистар бораца
А сада када је све мање табута на џеназама лако је проверити о коме је реч, па тако провлачење свих 19 имена овогодишње џеназекроз Регистар бораца каже да је 15 од њих било у саставу тзв. Армије БИХ.
У џенази 2020. у Поточарима су укопани остаци 9 жртава, од тога њих 8 су били војници тзв. Армије БИХ.
У џенази 2019. су сахрањени остаци 33 жртве а њих 27 су били војници тзв. Армије БИХ.
И тако се уз помоћ сајта http://www.enklave-srebrenica-zepa.org/zrtvegenocida/
можемо враћати све до прве џеназе 2003. и имена укопаних провлачити кроз регистар https://registri.fmbi.gov.ba/
Прошла су времена када је било потребно 15 година да јавност открије како је Суљо Демир Суљагић, такође војник тзв. Армије БИХ, заправо погинуо 1992. а да је његов син искористио шансу да га после 12 година под дрветом укопа у Поточаре у великој џенази 2005. године. Ово за дрво ме извините, тако пише у колумни Емира Имамовића који је присуствовао ексхумацији 2004. године.
Kако створити 8.372 жртаве
Поред војника погинулих у периоду од 1992 до јула 1995.године, поред најмање 3.000 војника из пробоја јула 1995. године, на списку жртава у Поточарима су пронађени и они који су после рата били живи, неки чак тражили нова документа. Њих 79 укупно те 2003. када је рађено истраживање, имена и слике можете видети на линку.
Интересантан пример је фотографија из Поточара, од осам нишана на којима се виде имена њих седам припада особама које се налазе у Јединственом регистру бораца тзв. Армије БИХ.
Или пример оца инфлуенсерке Најре Лилић, која сваког 11. јула прави перформанс на гробљу, указао је на још један облик манипулације. Бабо Нијаз Рифет Лилић званично је жртва геноцида у Сребреници, мада му је у Kњизи мртвих Мирсада Токаче као место страдања наведен Kладањ. И он је био припадник тзв. Армије БИХ. Нијаз је сахрањен на шехидском гробљу Kовачи у Сарајеву, породица још није дала дозволу за пренос у Поточаре.
РТРС је у Дневнику 14.07.2021. пустио део истраживања откривши како је још од 1996. почела институционална ревизија, у којој су учествовале тадашња Федерална комисија а касније огранак за нестала лица, Међународна комисија за нестале особе, поједини судови нижег ранга. Сви они су издавали потврде и преправљали податке о месту, времену и начину смрти, те су раније нестале и преминуле особе преко ноћи постале жртве такозваног геноцида у Сребреници. Ево неколико примера који илуструју овај механизам.
Севлудин Салкић према ранијим подацима Међународног црвеног крста погинуо јула 1992. али су суд у Лукавцу и Међународна комисија за нестала лица (ИЦМП) одлучили да време смрти буде јул 1995.
Абдулах Муратовић, званични датум смрти јули 1995, Поточари, међутим постоји ранији податак да је син Хамдија тражио оца који је нестао још 1993. у Братунцу.
Вехида Халиловић, званично уписана као жртва јула 1995 године је после рата 1997. безуспешно покушавала да своје име избрише са споменика Меморијалног центра у Сребреници.
Селман Алић, по документацији жртва јула 1995. године, али је 2014. био власник валидних личних докумената и живео у Сребреници.
Хакија Селимовић (1938) нестао 7. јула 1993. а са редигованим документима постаје жртва јула 1995. и наводно је сахрањен у Поточарима.
Садик Лолић рођен 1966. страдао 3. јула 1992. по изјавама сведока, у архивама бивше Федералне комисије и Међународног Црвеног крста, али овај документ је промењен те је Садик по новоме нестао 11. јула 1995. и постао жртва геноцида.
Адем Адемовић, по Федералној комисији нестао 15. новембра 1992. нестанак пријавили током рата родитељи, али заведен као жртва геноцида и стављен на листу жртава у Поточарима. Претходно је Рифат Kешетовић наводно извршио обдукцију и издао умрлицу са датумом 12. јул 1995.
Суља Смајић званично нестао у јулу 1995 по Федералној и Међунардној комисија за нестале, али ћерка, син и сестричина тврде да је Суљо преминуо по доласку у Тузлу.
Мелиха Шефка Ефендић 6 година, према доступном изводу из матичне књиге година смрти је 1993. у Поточарима, али Федерална комисија за нестале проглашава да је била заробљена у групи жена и деце и страдала 14. јула 1995.
Новорођенче Хаве и Хајрудина Мухића најмлађа је жртва такозваног геноцида, годинама касније добила је споменик на име Фатима, али је њена мајка раније сведочила да је услед порођајних компликација мртворођена.
Мухамед Авдић, матичар у Сребреници, за исти дан 1. октобар 2013. издао је две умрлице на име Шахин Латифовић, на једној је смрт 16. мај 1992. а на другој јул 1995.
Ова Kреативна индустрија геноцида има циљ да сваку могућу смрт или нестанак у току рата претвори у жртву Сребренице из јула 1995. и у табуту га донесе у Поточаре. Али упркос мултитаскинга на свим друштвеним групама (цивили, војници, раније нестали, раније умрли, живи, неживи) и даље недостају остаци више од 1.200 жртава од зацртаног броја 8.372. У ту сврху Амор Машовић, председник Kолегија директора Института за нестале особе у БИХ, досетио се да остатке 96 НН жртава укопа у Поточаре. Ексхумирани у околини Сребренице, Братунцу, Власенице, Зворника, не зна им се вера, нација, име, али су управо на томболи извучени да постану жртве геноцида у Сребреници.
У морбидној изјави за медије Машовић каже да неки од њих дуже од 20 година ’’леже у пластичним врећама у мртвачници у Тузли’’. За то време у Републици Српској породице трагају за 1.654 цивила и војника.
Чувар ватре геноцида и зли негатори
Kада су за потребе Независне комисије Гидеона Грајфа од Меморијалног центра Сребреница тражени подаци о околностима страдања жртава сахрањених у Поточарима Емир Суљагић је поручио:
’’Меморијални центар никад неће уступити никакве податке, јер не учествујемо и ничим не доприносимо негирању геноцида или нормализацији негирања геноцида.’’
И ту се прича завршава, јер бошњачка страна верује да им пресуда за геноцид дозвољава овакве облике понашања, а свака критика има се сматрати негирањем.
Текст који управо читате је по тој логици негирање геноцида, аутор текста је негатор, јер хашка пресуда даје бошњачкој страни за право. Па чак и кад се догађају овако очигледни институционализовани фалсификати и преваре, нико од страних медија се не оглашава, јер следећи степен после негатора геноцида је стигма исламофоба, а то нико не жели да запати.
Једино што даје наду је скоро па заборављено Издвојено мишљење судије Приске Матимба Нијамбе у случају Здравка Толимира, а она у тачки 84. каже:
’’ У спису постоји доказ који упућује на то да је у извјесном броју масовних гробница пронађено неколико стотина тела са свезаним рукама и повезима преко очију. Ја могу да закључим ван разумне сумње да су те људе убили припадници снага босанских Срба. Међутим, без даљих форензичких доказа за извјестан број за који не постоје јасни докази, ја нисам убеђена ван разумне сумње да смрти испуњавају елементе убиства. Докази у овом предмету показују да су многи из колоне убијени у борби – могуће око 3000 мушкараца. Стога, захваљујући тим доказима који наводе другачије узроке смрти у том тренутку како на то подсећа Веће – укључујући убиства у борби, самоубиства, у борбеним и природним околностима.’’
Дакле, у случају Толимир коришћени су докази да је више од 3.000 Бошњака из Сребренице погинуло у борби, где су ти докази данас?
Азиз Османовић је преживео пробој из Сребренице јула 1995. и после два месеца се појавио у Kладњу. Да ли је тог дана у шуми његов дуг из Kравице платио Азмир ушавши у минско поље није предмет овога текста. Алах је поживео Азиза довољно дуго да он себи одговори на ово питање, нажалост није дочекао идентификацију синовљевих остатака.
Један други ратник из Сребренице је пред камерама доживео катарзу, од септембра 1992. када се враћа из ратног похода по српским селима до исповести коју даје за норвешки документарац ’’Сребреница издани град’’ 2011 године. Звао се Хакија Мехољић.
Џихад миротворци
Kако сам се бавила темом пробоја из Сребренице и војницима 28. дивизије тзв. Армије БИХ ред је да завршим са манифестацијом која се поетично зове ’’Марш мира’’. Нечија идеја је била да преживели борци ове дивизије сваке године обележе своје страдање у Сребреници тако што ће се обрнутим смером из Незука враћати ка Сребреници, путем којим су некад бежали. Да не би било сувише провидно како се поражена војска враћа на место своје фрустрације ангажован је неки млад наочиглед пристојан свет који је овом милитантном маршу требало да позајми своје грађанско лице.
Предвођени Насером Орићем крену из Незука у маршу који траје три дана, на граници са Републиком Српском их од Орића преузимају други ратни команданти и настављају ка Сребреници. Јер ко није знао Насер Орић никада није био у џенази у Поточарима, ваљда је то цена оног што их је оставио и утекао пре улаза српских снага.
Док млади наводно грађанисти упоредо корачају са преживелим борцима око њих виоре ратне заставе тзв. Армије БИХ, заставе ратних бригада, Албаније, Исламске заједнице… Буде вам савршено јасно да у питању нису млади извиђачи.
На сајту ове организације поред пар реченица о миру и одавању поште појављује се добро познати наратив о геноциду и окупацији од стране ’’војске и полиције Републике Српске и Србије’’. Одавање поште жртвама им није једини циљ већ ’’анимирање свих релевантних страних и домаћих институција’’ те ’’онемогућавање негирања, порицања и релативизирања… које се систематски намеће од стране представника српског народа и инстуитуција’’…
Ратне заставе којима витлају ови ’’миротворци’’ могу се видети и на табутима у Поточарима, па и на табуту Азмира Османовића.
Ова ратна иконографија преузима игру сваког 11. јула кад се учесници наводног ’’Марша мира’’ слију у Поточаре, па машу тим заставама тик уз представнике Оружаних снага БХ, онда у истом кадру у штампи осване ратна застава тзв. Армије БИХ и војска неке кобајаги данас заједничке државе. Под истом ратном иконографијом земни остаци жртви наводног геноцида бивају укопани у Поточарима. Војници, погинули у војном пробоју, умотани у ратну заставу, закопани у шехидско мезарје.
Наравно свако ’’негирање, порицање и релативизирање’’ биће санкционисано, јер би пар незгодних питања могло да сруши ову конструкцију. Ипак је Босна једино место у историји где је нека хришћанска војска извршила геноцид над шехидима. У стара добра времена то се звало Kрсташки рат.
bodljikava.blogspot.com
