У природи је сваке власти да воли лепе речи о себи. Многа су епска, прозна и поетска дела написана вођама у част, култ било какве личности не би постојао без постамента сачињеног од усхићеног обожавања.
Исто тако, носилац моћи чини све да се нежељени шумови простиру што краће и на малом простору, и не ометају опијеност која настаје из уверења да смо управо овог часа сведоци стварања велике историје.
Ипак је Србија некако превладала амбијент у којем је могуће уздизање до обожавања (култ у истинском смислу речи), те је свако настојање да се политичка групација која влада прогласи ненадмашним креатором историје углавном подложно пажњи креативне критичке јавности, уз прилично озбиљну негацију таквих заблуда власти.
Рекао бих да је слобода јавног говора у Србији у рангу осталих људских слобода, дакле на мршавој дијети, уз привидно обиље свих права стечених демократском еволуцијом. Неколико параметара одређује такву позицију слободе говора: медијска структура и помна контрола електронских медија које је олигархија одредила битним по свој опстанак, сумњива владавина права, компромитовање државе и њених персоналних икона у нерасветљеним аферама и прегласни агитпроп људи који имају највећу реалну моћ.
Кључни медијски проблем ипак није настојање власти да контролише оно што жели и може, него сувише податних људи, склоних да се било каквој контроли радо повинују. Демократски идеал, по којем јавност контролише власт – овде је још утопија.
Слободу јавног говора, уз таблоидне епигоне, угрожава (загађује) и интересна каста апологета – „аналитичара”, која своју сервилност према једном човеку исказује као бригу за државу. Такво поистовећивање је бесмислено и бесрамно, али овде није реч само о дефициту укуса, већ о настојању да неколико година уназад исти људи, исти инвентар безвезних општих места, проглашавају за анализу.
Неки од аналитичара тог типа били су активни део тима за спасавање премијера од „државног удара” и већ су заборавили колико је њихово антизавереничко пренемагање било много горе од опаке будалаштине.
Наравно да таквим трудбеницима не треба оспоравати право на став, али ваља рећи да позиција јавног сеиза носиоца апсолутне власти одузима било какву аналитичку легитимност.
Изгледа да је утицај критичке јавности на владајућу групу ипак недовољно делотворан. Опасан скандал у вези с ноћним разбојништвом у Савамали у фази је залеђивања. Власт то чини балансирањем на више нивоа, у више афера истовремено, при чему се рачуна на кратко и сумњиво памћење. Премијер је јавно означио одговорне – врх београдске власти – али нема идеју како да изађе из лавиринта који је сам конструисао. И сада се о томе упадљиво ћути, а „идиоти” (одређење А. В.) који су рушили ноћу свакако настављају да граде по дану.
Но, независно од слободе јавног говора, мандатар наставља са својим неуморним вербалним окупирањем свеколиког домицилног простора. Његове ванредне конференције за штампу постале су редовна појава, могло би се рећи да је грађанин Вучић неизбежни феномен на неколико нивоа у току истог дана.
О чему нам он говори? Пре свега о успесима који су историјски, о проблемима који су велики али решења има. Сваког дана има и успеха и проблема, а свако решење или његов наговештај повод су за конференцију за штампу. Вучић је такав каквог га је бог дао, човек који не трпи другачије мишљење – понеко тешком муком ипак истрпи – али је његова латентна фрустрација видљива. Он редовно, непотребно високим тоном, полемише са својим опонентима, љути се због неугодних питања, тешком муком се суздржава да не плане. И тако сваког божјег дана.
Не знам има ли досадашњи и будући премијер саветника за медије, ако уопште буде хтео да га послуша. На дуже стазе, инфлација његовог лица и речи може само да му нанесе крупну политичку штету. На још дуже стазе, то се не може поднети! Ионако су његови јавни наступи део модела агресивног агитпропа, који, наравно, није у складу са стањем ствари. Хоћу да кажем како је стање у овој држави много депресивније и далеко лошије него што агресивни оптимизам мандатара о томе говори.
Могуће је да грађани, који нису претерано задовољни својим животима, то боље осећају од техничког премијера. Мислим да му је у фази високе зависности од личне моћи ипак важније да мало више чује другачије гласове, а бар нешто мање и ређе подиже тон. Председник владе морао би да слуша углавном оно што му се не допада. Устајале оде паразитске колоније удворица можда му помажу да се осећа већим, али оне не чине политику.
