На караули Кошаре, су сви били сјајни пси (Нез, Црни, Максимилијан…), али Листер је био синоним за достојанство, храброст и оданост. Ово је прича о псу који је својим завијањем заувек оставио печат пријатељства и саборништва.
Био је омиљен међу војницима, и врло препознатљив по томе да не воли друге псе. Али његове очи су откривале велику љубав према људима и војницима, колико год је он то хтео да сакрије. Чин мајора је добио због изузетно добро извршених задатака, откривања, заплене наоружања, па и неколико убистава шиптара у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима. У служби отаџбине, још од ’92, несебично је давао своје тело и свој ум.
Иако мирнодопски, услови на граници и сама служба су били најтежи, поготово када су Проклетије у питању.
Постоји прича да је ’95, својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља. Наиме, једно вече је војска копала рупу у коју би затрпавала смеће, и одједном је у мраку захушкало нешто, на шта је војска тада била убеђена да су људски кораци. Упереним пушкама ка том месту, повикали су: „Војска Југославије, стој!”, али се нико није одазивао. Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није попео на задње две ноге (што је био знак да је животиња), него му се длака накострешила дуж кичме, али није режао као обично и померао уши да би дао знак да је човек… Војска је због њега остала прибрана и није припуцала, па је бљесак логорске ватре открио да су то заправо мечићи и мечка, који су, хвала Богу, наставили својим путем…
1998. догодила се слична ситуација код граничног камена Ц4 у правцу карауле Морина. Са својим керовођом, Листер је кренуо у патролу, па се пропео на две ноге. У том тренутку је искочио медвед, а Листер није ни зацвилео ни залајао, тако је обучаван да не одаје свој и војников положај, медвед их је видео али је због Листеровог држања само, уз крике, протутњао даље…
За време ратног стања, никада није био уплашен, чак ни поред онолике артиљерије и авио бомби. Достојанствено је држао положај. На команду „чувај”, лицу које је чувао ни ђаво није смео прићи. После неколико убистава које је извршио за време своје службе, кад год би прошао поред тог места где је задавио терористу, ту би се узнемирио, режао и залајао неколико пута. На команду „Листер НАПРЕД!”, без поговора је ишао 50 метара напред и гледао лево – десно, мува му није могла промаћи на стотине метара, а ако му ветар служи, поред оштрог вида, њушио је и на километре.
Последњи пут је зацвилео на Васкрс 11. априла 1999. До краја одан, уз свог тадашњег водника Васојевића „Јагуара” остао је до самог краја. У тој акцији на Опљазу, код Мусине куће, гину у првом рафалу: Предраг Богосављевић, Миленко Божић, Дарко Бјелобрк, Јагуар и Листер…. Први рафал их је пресекао, друго одељење је чуло Листерово завијање, следећи рафал када је уследио више се ништа није чуло…
Људина Листер, анђео чувар, вечни граничар, вечни део Србије, део територије, он је био све – завијање у коме бесмртност надјачава безумље.
Поред многобројних апела за споменик палим момцима са Кошара и Листер свакако заслужује бисту.
У Истанбулу постоји биста пса и мачке како спавају заједно, што је симбол слоге и пријатељства.
Споменик момцима са Кошара би требало да буде симбол слободе овог народа, слободе и пркоса.
„И сад када бих отишао на караулу, чекао бих да видим, да потрчи ка мени… Да се загрлимо…”
Војнички поздрав господине мајоре!
Извор: Чојство
