Пажљиво сам пратио посету америчког изасланика Метјуа Палмера Србији, знајући да ће од његових упутстава, изјава и наредби српској политичкој елити зависити и динамика домаће политике у наредном периоду.

Није ме изненадило његово инсистирање на правно обавезујућем споразуму између онога што се у дипломатским оквирима назива „Београд и Приштина“, а у пракси значи Република Србија и илегално отцепљено тзв. Косово.

Такве изјаве слушали смо и раније од стране америчког амбасадора Ентонија Годфрија, који је у претходним месецима упорно кршио Устав и вређао осећања народа државе која му је домаћин.

Палмер је учинио исто. Изјавио је да је „споразум у току ове године известан“, будући да је то преостало као последњи корак деветогодишње Вучићеве косовске политике.

Од 2012. године до данас режим СНС је албанској страни предао полицију, правосуђе, тужилаштво, телекомуникације, енергетику, царине и бројне друге унутрашње и међународне ингеренције Србије у покрајини. Остало је још само признање.

То ће се догодити на основу, како се сада већ јавно и отворено говори, правно обавезујућег споразума који би требало да потпишу Александар Вучић и Аљбин Курти. У маниру колонијалног управника, Палмер је донео јасну поруку да се то мора десити у току ове године.

Тражи се само одговарајући модел, како би „амерички човек“ Вучић тај споразум прогурао код својих гласача и код српске јавности генерално.

Притисак на српску јавност се врши преко окупираних медија, преко парламента у којем нема опозиције, преко спинова о грчком признању Косова.

Како год споразум буде представљен, извесно је да ће његова суштина бити да отклони препреке да тзв. Косово уђе у преостале међународне организације и да буде признато од трећих држава, јер ће Србија практично то исто учинити.

Нарочито је комично што изасланик Палмер каже да ће споразум бити базиран на „међусобном признању“, као да међународно признатој земљи Србији треба признање од стране илегално отцепљене парадржаве на њеној територији.

Ипак, није ме ништа од тога изненадило.

Такве ставове сам очекивао од Палмера, јер је земља коју он представља главни спонзор косовске независности и њихова позиција је позната.

Очекивао сам исто и од Вучића, он ионако већ девет година диже белу заставу и пристаје на сваки захтев у вези Косова и Метохије, продајући комад по комад суверенитета, док гласачима у Србији прича патриотске приче преко својих контролисаних медија.

Оно што ме је изненадило јесу састанци опозиције са Палмером.

И то не по свом формату, ту су били сви припадници подобне опозиције које сам и очекивао да видим, као људе који су или изашли на претходне изборе и тако прокоцкали вољу опозиционо настројених грађана, или они који већ најављују излазак на следеће изборе, без обзира на демократске и медијске услове који се неће поправити.

Изненадили су ме ставови изречени на том састанку. Палмер је дошао са јасним порукама опозицији шта се од њих очекује да раде.

А очекује се да играју улогу мирних статиста у Вучићевом игроказу у наредним годинама.

Прво, у вези Косова и Метохије, очекује се да пруже подршку договореном решењу (признању кроз правно обавезујући споразум), тј. да не узбуњују српску јавност и не мобилишу подршку гласача на том питању.

У преводу, да анестезирају опозиционо настројене бираче.

Друго, у вези избора, од њих се јасно очекује да изађу на биралишта 2022. године, без обзира на изборне и медијске услове достојне најгоре комунистичке диктатуре.

Њихово је да изађу на те изборе и да својим присуством на листићу (а неки од њих ће ући и у парламент, додуше у малим бројкама) дају легитимитет изборном процесу и намештеној победи Вучићевог режима.

Пристали сте на услове, учествовали сте, изгубили сте, немате права да се љутите. То ће бити формула која им се спрема.

Трећи захтев је можда и највише изненађујући.

Палмер је инсистирао да се опозиција не противи пројекту мултинационалног концерна Рио Тинто, тј. ископавању руде литијума у Лозници, Косјерићу, Пожеги, Ваљеву и другде. Подсетићу, овај пројекат изазива велике контроверзе због потпуне нетранспарентности и врло негативног дугорочног утицаја који ће ископавање и прерада литијума имати на животну средину целог Подриња и западне Србије.

Покрет Ослобођење се од свог оснивања повезао са локалним активистима у том крају и ради против овог пројекта. Већина опозиције нас је следила у томе и указивала на штетност овог пројекта. Сада их је Палмер ућуткао.

Амерички изасланик у Србији је наступио као лобиста британско-аустралијског концерна Рио Тинто, дошавши у Србију да обезбеди интересе западних компанија које желе да загаде и униште наше воде, реке, шуме и њиве.

Опозиција је дакле добила јасне наредбе: не смете да се бавите Косовом, стањем демократије и екологијом. Морате да изађете на изборе. Којим темама ћете да се бавите у кампањи? Снађите се.

Ко на ово пристане, добиће наклоност Америке, тј. понеку мрвицу са њиховог стола.

Јер зна се ко је њихов главни играч овде и ко им испуњава све спољнополитичке интересе. Американци неће напустити Вучића.

А ви ћете служити као статисти, да задовољите минимални критеријум демократије: учешће опозиције у изборном процесу и раду парламента. Срећно, статисти! Надам се да сте прошли аудицију.

Аутор је председник покрета Ослобођење

www.danas.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here