Колубарска битка, као једна од најсјајнијих победа српске војске у Првом светском рату, уписана је не само на страницама историје, већ и у војним уџбеницима. Стратегија коју је у борби са јачим и бројнијим непријатељем на падинама Сувобора и Маљена применио Живојин Мишић постала је модел из кога много шта може и данас да се примени у војничком занату.
Бриљантно руковођење колубарском операцијом сврстало је ову ратну епизоду из 1914. године у круг историјских битака које се детаљно изучавају на нашој Војној академији, али које нису непознате ни престижним војним школама у свету, као што су француски Сан Сир, руска Фрунзе или амерички Вест Поинт. Начином распоређивања трупа, тактичким искорацима и прецизним доношењем одлука, Мишић је одржао лекције не само Аустроугарској војсци, већ и генерацијама будућих официра.
Иако је историја света запамтила на хиљаде ратова и небројено примера бриљантног командовања и победа, у збирку битака значајних за војну науку уписано је и неколико српских.
Одговор на питање шта је то што је страним војним школама интересантно из ратне прошлости Србије потражили смо, где друго, него на Катедри за друштвене науке Војне академије.
Потпуковник Слободан Ђукић, који предаје војну историју, каже да су бурни догађаји на овим просторима дали велики допринос ратничкој теорији и науци из које странци и те како имају шта да науче.
– То се посебно односи на Колубарску битку, која је по много чему посебна – објашњава Ђукић.- Победа у овој бици је освојена маневром уназад, што се у ратовању ретко догађа. Реч је о сукобу у ком је српска страна преузела дефанзивну улогу. После повлачења до Колубаре и околних планина, уследио је контраудар који је непријатеља потпуно паралисао и омогућио бриљантну победу.
Потпуковник Ђукић каже да о значају ове операције довољно говори чињеница да је српска војска заробила чак 42.000 аустроугарских војника, као и огромну количину ратне технике, муниције, опреме…
За разлику од Церске, победу на Колубари пратио је и велики публицитет. Она је дошла у тренутку када је и на источном и на западном фронту дошло до пат позиције, па је ињекција победничке енергије савезницима више него добро дошла. Церска битка, уз то, јесте била тактички успех, али стратегијски није имала већи значај. Није била одлучујућа ни у ком погледу и рат је и после ње настављен са сличних позиција.
Пробој Солунског фронта у страним уџбеницима наводи се као пример борбе у којој јак мотив може да буде пресудан елемент битке. На крилима жеље да се што пре врате у отаџбину, српски војнци повели су јуриш савезничке војске. Истини за вољу, они нису били главна снага на овом фронту (главнину су чинили Французи, а више је било и грчких војника), а Бугари су били готово напуштени од Немачке и Аустроугарске.
Српски официри су се после повлачења преко Албаније, упознали са начином ратовања на западном фронту и доктрином „артиљерија осваја, пешадија заузима“. Командант савезничких снага генерал Д’Епере препознао је мотив Срба и дао им кључну улогу у јуришу на Кајмакчалан.
– На страним војним школама не изучавају се само победе, већ о порази. У том смислу војној науци драгоцена су искуства из Априлског рата, када је Војска Краљевине Југославије која је бројала 1,5 милиона војника побеђена за само 12 дана, и уз свега 900 погинулих Немаца. Примера ради, Пољска је пружила много жешћи отпор у коме је настрадало чак 10.000 Хитлерових војника – наводи Ђукић.
Курир
