ДОЧЕКАО је Радисав Николић (73), пензионер из Новог Сада, родом из Гацка у Херцеговини, да после пуних седам деценија скине жиг срамоте са породичног имена – да није потомак државног непријатеља и ратног злочинца. Коначно, сада има и званично судско решење да је његов отац Станиша убијен 14. јануара 1945. године у селу Дулићи – Галешина у БиХ, без суђења и пресуде, а породица остала без иметка.
Не кријући задовољство што је оцу вратио достојанство и што је истина коначно изашла на видело, и што је доказано оно што је свих претходних деценија тврдио, да његов отац није био оно због чега је убијен, Николић каже да је вредело борити се и доказати да је Станиша био вредан и поштен човек и патриота.
– Тешко је било свих ових година, посебно после Другог светског рата, живети са неправдом и жигом да си потомак државног непријатеља – вели Николић, истичући да је његов отац био солунски добровољац, а било је познато да је за краља. – Није био злочинац, већ херој. Отац је убијен као припадник Југословенске војске у отаџбини, мучки, коцем.
Суровој сцени поред реке Мушнице, где је Станиша пре 71 годину убијен, присуствовала је цела породица, а Радисав је тада имао само две године. Након што је река избацила Станишино тело, његовој супрузи Драгињи је дозвољено да мужевљеве посмртне остатке сахрани код добрељске цркве. Свештеник је касније, на захтев породице, о томе сачинио потврду.
– Мајка је некако од комунистичких власти испословала дозволу да га достојно сахрани и вратила се у Вајску – препричава Николић породичну историју страдања. – Имање нам је, наравно, конфисковано.
По повратку из рата, 1918. године, Станиша Николић је одлучио да не тражи добровољачку парцелу, а пошто је као повратник из Америке имао довољно новца, са саборцима, добровољцима, од грофице Марије Сечењи је купио земљу у Вајској, недалеко од Бача. Ту се и оженио Драгињом, добио четворо деце, кћери Зорку и Љубицу и синове Митра и Станислава. Радисав се родио 1942, када су их мађарске окупационе власти у Другом светском рату протерале у Херцеговину.
До тада је Николићев отац, вредно радећи, стекао имање од 70 јутара, а сачуван је и документ, који потврђује да је 1933. био члан и приложник Матице српске у Новом Саду.
Упоредо са битком да спере љагу са породичног имена, Радисав је доказивао да се његов отац није звао Станко, како је било у званичним документима већ Станиша. На његову велику радост, оба случаја је решио позитивно.
БЕЗ ДОКАЗА
НОВОСАДСКИ суд се у поступку рехабилитације Николићевог оца обраћао надлежним институцијама за добијање докумената, односно, списка ратних злочинаца, али, међутим, ниједна није могла да предочи доказ да је Станиша Николић проглашен народним непријатељем.
СЛЕДИ ЗАХТЕВ ЗА РЕСТИТУЦИЈУ
СА решењм о очевој рехабилитацији, Радисав Николић ће поднети захтев за реституцију. Тражиће да се њему, као једином који је остао од браће и сестара, и њиховим потомцима врати одузета очевина, односно, дедовина. Имовина је конфискована одлуком Авноја и правдана је искључиво идеолошким разлозима.
Вечерње Новости
