Исповест монаха Калиста у перо Миливоја М. Јовановића о искушењу пред којим су падали најјачи.
У манастир у Станишинцима на Гочу, мајка је довела 18-годишњу ћерку како би је послушник Светог владике Николаја, монах Калист, исцелио, али не молитвом, већ… Када су се осамили, жена је рекла: “Оче, спаси нас! Бог, па ти. Помози нам…” Потом је изашла, а девојка хитро раскопча хаљину и збаци је са себе на земљу. Стајала је испод монаха Калиста потпуно гола; гледала га је пожудно. Шездесетогодишњи монах био је потпуно ван себе гледајући како се испод њега љуљају њене велике и чврсте груди, нестварно беле…
– Са парохијанима сам се лепо слагао, али, како народ паметно каже: Ђаво не оре и не копа… Једног дана дошла је код мене нека жена из даљег комшилука са ћерком. Пре њиховог доласка, осетио сам у себи немир, предосећање ме упозоравало да ми се приближава нека опасност. Али сам мислио да опасност нема одакле да дође, рат је давно био завршен, а људи су добри. Зато и нисам нарочито обраћао пажњу на то унутрашње упозорење. Ушле су и затражиле благослов. На моје питање зашто су дошле, жена је почела да плаче и да ми се жали како са ћерком није све у реду. Лекар им је рекао да је ћерка на самој граници свести, и да ће, ако се одмах не уда, убрзо да страда од младалачког лудила. Рекла је да не може да учини онако како јој је лекар саветовао, јер има старију ћерку и мора да пази на ред, пред народом би била срамота ако се прво млађа уда. “Добро, жено, очитаћу јој молитву. Ако има вере, Бог ће помоћи…”
“Оче Калисте, њој треба мушкарац. И то одмах! Ако јој не нађем човека, полудеће”, рекла је мајка.
“Па удај је! Нећеш ваљда да дозволиш да та дете полуди?”
“Не могу тако преко реда, оче! Свет ће ми се смејати док год будем жива! Не могу да је удам, а не смем да дозволим да полуди…”
“Па да јој читамо молитву.”
“Можеш и молитву да јој читаш, није то рђаво, али нешто боље ја имам на памети, оче. Нешто прече и много важније би требало за њу одмах учинити.”
Снебивала се, кукала, увијала се. Није смела да ми каже оно што је смислила.
“Говори шта имаш, жено. Не отежи…”, рекао сам.
“Оче! Тебе људи веома цене и поштују те зато што живиш исправним животом, и што стварно верујеш у Бога. То зна свако и људи зато у тебе имају поверења… Узми моју ћерку да ти буде куварица! Пред светом нека тако буде, а ти живи с њом! Тако ће то што с њом мора да буде заувек остати тајна. Чим удам старију ћерку, удаћу и ову. Другог решења немам! Помози нам, оче! Спаси ми дете да не полуди!”
Удаљио сам се од ње и хтео одмах да је најурим. Но, била је у великој невољи и муци, па сам се уздржао. Девојци је тада било осамнаест година. Имала је црне очи, из њих је, док ме гледала, сипала ватра. Гутала ме очима… Чинило ми се да су јој руке биле спремне да ме сваког часа, на мој најмањи миг, загрле, зграбе. Обучена је била у лаку хаљину на раскопчавање, испод су се оцртавале све облине. Склонио сам очи с ње, осетио сам немир и неспокојство. Био сам у великој неприлици; ужурбано сам размишљао како да се из тога извучем, али и да им помогнем. Онда сам рекао смирено:
“Не мисли о томе више, то не може бити, жено! Читаћу ти молитву. Бог је милостив, помоћи ће.”
“Оче, спаси нас! Бог, па ти. Помози нам…”
„Чим је жена изашла, девојка је хитро раскопчала хаљину и збацила је са себе на земљу. Стајала је испод мене потпуно гола; гледала ме пожудно. Осећао сам како су од ње према мени допирали врели, опојни таласи. Чекала је мој миг, па да ми крене у загрљај. Одмах ми је било јасно да су се оне унапред договориле шта да ураде, како би ме навеле да поступим по њиховим замислима. Матора лисица је све била смислила и на то наговорила несрећну девојку, која је то једва чекала. Стар сам човек па могу слободно да причам о свему што сам тада осећао како ми је било. Срце ми се више не узбуђује на те мисли и сећање. Била је лепа. Љуљале су јој се велике и чврсте груди, биле су некако нестварно беле; на брадавицама руменим као јагоде као да је треперила по кап неке слатке омамљујуће росе. Витка је била у пасу, кукова нешто ширих, правилно обликованог пупка. А читава шума црних и коврџавих маља прекрила јој доњи стомак. Прожимала ме блудна ватра, а у стомаку сам осећао сладуњаво дрхтање. У мени се пробудила пожуда, можда још жешћа него њена. Горео сам, тело ми је било затегнуто и напето као челик. Стајао сам према њој, луд од жеље, и гледао је, опчињен том лепотом. Морам рећи истину, да се не лажемо: млад човек таквој жени не би могао да одоли! Никакав завет на чистоту и целомудреност у таквој ситуацији не би му помогао…
Нисам се сачувао што сам био стар, већ само захваљујући безбројним мојим подвизима, испосничким и другим одрицањима. Успео сам да се приберем и да се упитам:“Калисте, зар цео свој духовни свет и живот да даш за један тренутак телесног уживања? Зар сад у старости да упропастиш оно што си годинама стицао?”
Можда ме спасла моја вера, воља, убеђење; али верујем да ме само Бог спасао да не постанем дволичан, лицемеран пред собом, пред људима и пред њим. Крајњим напором воље одвојио сам очи од ње и отрчао у цркву. Пао сам на колена пред иконом Господа Исуса Христа. Молио сам му се за спас као ретко кад пре тога. Али ватра у мени споро се стишавала…
Тек после једног часа молитве, на мене се сручила бујица хладноће, као да ме неко полио кофом воде. Брзо сам се прибрао, био сам у стању да разумно мислим и исправно да се понашам. Опет сам био стари Калист. У тим тренуцима родила ми се и мисао како да помогнем несрећној девојци. Из цркве сам се вратио у конак, где су ме чекале жена и њена ћерка. Као да су се још надале да ћу да прихватим њихов предлог. Али ја сам им одмах рекао да ако желе моју помоћ, да девојка оздрави, онда морају да ме послушају у свему што им будем рекао. Пристале су да ми се препусте; ионако нису имале другог избора. Наредио сам строг пост за девојку у наредних седам дана. Сутрадан сам је довео у цркву и исповедио је. У почетку исповести било ми је тешко да јој се духовно приближим; она на моја питања углавном није одговарала, гледала ме очима пуним телесне жудње. Око нас у цркви владала је тишина; мирисао је тамјан, а испред, посматрале су нас иконе. Говорио сам јој смирено, полако; благим речима тражио сам од ње да исповеди оно што је гризе и мучи. Како је пролазило време она се по мало опуштала, свест јој се бистрила, бивала је приснија са мном јер јој се срце отворило. Почела је да ми говори, испрекиданим реченицама, о својим младалачким тајнама, грцајући од навале јаких осећања. При крају исповести њене очи су се овлажиле сузама, онда је заридала и плакала дуго.
На крају се смирила и погледала ме у очи слободно и разумно. Након исповести приступио сам молитви за њено оздрављење; у молитви сам остао дуже од два часа. Лепота девојачка покренула је у мени жељу да је спасем. Нисам жалио себе; зној ми је лио са лица на груди, а ноге ме болеле од дугог стајања. Свака моја реч била је јасна и усрдна, изговорена са осећањем, из дубине срца. Наложио сам мајци да седам дана девојку држи у засебној соби, без хлеба и воде, и да се сама моли Богу за њу. Кад су отишле, вратио сам се у цркву, клекнуо пред иконе и молио се за спас те девојке, величанствене лепоте Божје. Постио сам упоредо са њом, мислио на њу, трпео са њом и молио се. Након истека седам дана отишао сам њиховој кући, девојка се била смирила; у очима јој више није било оне ватре. Ослабила је и једва је говорила од исцрпљености и слабости. Прошло је још неколико дана и она се окрепила, оздравила. Више јој се та болест у животу није враћала. И данас је жива, има децу, мужа и породицу. Поштује ме као оца. Кад ме сретне, поклони ми се и пољуби ме у руку. И њена мајка ме је поштовала, али, кад год би ме срела, од стида није смела у очи да ме погледа.“
Извор: Хазардер
