Током прва два века ширења хришћанства утемељена је доктрина на којој почива сексуални морал који црква и данас проповеда – уз више или мање толеранције. Однос хришћанске цркве према сексу настајао је на наслеђу Старог завета и грчке античке филозофије, али је у првим вековима хришћанства тај однос снажно обележен и веровањем у скори, други долазак Исуса Христа. Основе хришћанског сексуалног морала се не могу разумети изоловано од хеленског контекста у коме се хришћанство ширило.[1]

Стари завет

Однос хришћанске цркве према сексу је конзервативнији од онога који се среће у Старом завету, као и од оног који проповеда рабинска традиција ослоњена на исти извор. Када су еротика и секс у питању ваља се сетити и Песме над песмама, дела Старог завета, који се тешко може уклопити у контекст хришћанске сексуалне етике (како ћемо касније видети).

Основе старозаветног сексуалног морала дате су у Трећој књизи Мојсијевој (Левитска). Основне забране – инцест, истополни секс мушкараца, прељуба, секс са животињама итд., забрањивани су и били су кажњиви смрћу. Занимљиво је да се лезбијство нигде не помиње у Старом завету, док се у Новом завету помиње само једном, у посланици апостола Павла Римљанима (1, 26-27)

Када је прељуба у питању, контекст је много комплекснији, проблематичнији и више је везан за својинска права него за сам сексуални морал. Прељуба у контексту Старог завета, пре свега је нарушавање својинског права које муж има над својом женом. У књигама Излазак 20, 2-17 и Поновљени закони 5, 6-21 стоји:

Не чини прељубе (7. заповест у Православној цркви)

али и:

Не пожели кућу ближњег свог, не пожели жену ближњег свог, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити ишта што је ближњег твог. (10. заповест у Православној цркви)[2]

Жена је, сходно овој заповести, само део имовине и ова својинска димензија везана за прељубу је јаснија када се гледа шири контекст Старог завета. У Старом завету нема осуде многоженства или секса са робињама или проституткама. Силовање, сем ако се не ради о силовању удате или заручене жене, није грех и може се искупити женидбом и новцем.

Парадоксално, бар из угла здравог разума, у Левитској књизи нема експлицитне забране сексуалног односа измећу оца и ћерке (иако се наводи неких двадесетак категорија забрањених односа). Имплицитна логика је да отац поседује ћерке, па са њима може радити што му је воља.

Апостол Павле

Ако би се хришћанска доктрина везана за сексуалне односе свела на неколико кратких упутстава, онда би најбоља полазна тачка била Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима (глава 7.). Апостол Павле у тој посланици даје основе сексуалног морала, дефинишући свој однос према целибату и браку.

За хришћане је најбоље да остану у целибату, да се не жене и да се не удају и да живе посвећени Богу. Апостол Павле каже:

… добро је човјеку да се не дотиче жене“.

Ако немају снаге за аскезу и живот уздржавања, онда је за хришћане најбоље да живе у браку, у стриктној моногамији. Апостол Павле верује да би у супротном искушења била превелика, да их хришћани не би савладали, да би утонули у блуд и разврат ван брака, и тако допали сатане. У том контексту, брак је мање зло и секс у оквирима брака је зато допуштен па и пожељан:

„Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.“

Овакви ставови о браку и сексу апостола Павла се понегде критикују са тезом да је он допринео неуротичном осећању кривице западних хришћана, католика поготово. Упорно инсистирање на целибату у Католичкој цркви, упркос свим лошим последицама које већ деценијама излазе на видело, такође исходи из ове посланице апостола Павла.

Оваква критика су претеране. Глорификација целибата и мање или више негативан однос према сексу среће се и у другим деловима Новог завета, не само код апостола Павла. У Откривењу светога Јована Богослова, у глави 14, нпр. стоји:

„… и нико не могаше научити ову пјесму осим оних сто четрдесет и четири хиљаде који су откупљени са земље. Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су дјевственици: ово су они који иду за Јагњетом куда год пође; ови су откупљени између људи као првина Богу и Јагњету; И у њиховим устима не нађе се лаж, јер су без мане.“

Ако би се доследно држали пута врлине какву проповеда апостол Павле, ако би свако у себи нашао снаге за целибат, онда би хришћанска популација нестала са лица земље. Апостол Павле то свакако не жели и то нас поново доводи до питања контекста.

У првом веку нове ере када је живео апостол Павле, постојала је снажна вера да је други Христов долазак пред вратима, да ће га многи савременици доживети и у том контексту је аскетизам неопходна припрема за тај долазак. Секс и хедонистичка уживања су отуда само дистракција и слабљење веза са Богом. (И прве монашке заједнице које су настајале у оквиру хришћанства, настајале су у вери да се други Христов долазак приближио и да је ту.)

Античка мисао и њен утицај на хришћанство

Питагорејци

Генеза аскетизма и дехедонизација[3] секса имају дугу предисторију и могу се везати још за шести век пре нове ере и школу Питагорејаца. Ова езотерична филозофска школа је покушавала да поправи човечанство и креира глобалну хармонију – у великој мери кроз еугенику, а и кроз умереност у јелу и сексу.

Репресија сексуалних нагона је виђена као најважнији сегмент контроле нагонске стране људске личности. Сексуални односи су допуштени само у браку и њихов смисао је везан искључиво за стварање потомства. Секс је за питагорејце инстинкт нижег реда и брачни парови треба да стављају што више препрека сексуалној активности како би је упражњавали што ређе.

Не само да је уживање у сексу непожељно, већ и сам чин оплодње мора бити строго контролисан и еротски веома уздржан. Када приликом зачећа бесмртна душа улази у смртно тело, када се душа уводи у егзистенцију, тај догађај је увек трауматичан по душу. Свако сексуално узбуђење и хедонизам би могли резултирати потомством лоших моралних карактеристика.

Питагорејски ставови о сексу ће снажно утицати не само на потоњу антички филозофију, већ и на каснију хришћанску мисао везану за сексуални морал.

Платон

Ослањајући се делом на питагорејце, Платон сматра да су сексуални нагони непоправљив и ирационалан аспект људске личности. Они доводе до великих индивидуалних и друштвених зала и као такви су препрека на путу ка просветљењу.

Платон такође види секс пре свега у функцији стварања потомства. У том контексту, као и код Питагорејаца, „прављење деце“ је вештина која захтева висок ниво самоконтроле. Пијанство пре секса је на пример недопустиво када се ствара потомство и то доводи до лошег подмлатка.

Платон ипак има знатно либералнији однос према сексу од питагорејаца. Он не тражи да се секс практикује само у оквиру брака, док касније (у Републици), предлаже укидање институције брака за горње слојеве друштва. Када се период стварања потомства оконча, секс се може упражњавати као облик хедонистичког задовољства и Афродити се тада даје оно што јој припада. Платон међутим инсистира на аполонској умерености у свему, па то важи и за сексуалну активност.

Стоици

У свом поимању секса, међу античким мислиоцима, касни стоици (Сенека и Епиктетус као најконзервативнији) су можда најближи апостолу Павлу. И по њима, секс је допуштен само у оквиру брака, а циљ секса је остављање потомства. Најмудрији људи не би ни требало да улазе у брак него је пожељно да живе у целибату. Сенека верује и да је женска урођена склоност ка прељуби велики проблем те да се уздржавањем од брака и тај проблем решава.

Занимљиво је, када је сексуални морал у питању, да постоји огромна разлика између раних и каснијих стоика. Рани стоици (Зенон и Хрисип) имају веома слободан однос према сексу и не виде потребу за браком, доживљавајући га као репресивну институцију која јача себичност.

У терминима двадесетог века, њихово поимање секса и сексуалних слобода је најближе хипи покрету и њиховим заједницама. Штавише, он је и слободнији, будући да рани стоици не виде проблем ни у инцестуозним односима. По њима, у сексу нема ничег лошег, а његово слободно упражњавање је пут ка сталном зближавању људи и јачању пријатељства на путу ка мудрости. (Ово помало подсећа и на одскора популарну англосаксонску кованицу фриендс wитх бенефитс.)

Рано хришћанство и хеленски контекст

У формирању хришћанског сексуалног морала у периоду после апостола Павла, најважнији и најутицајнији су Тацијан Сиријски и Климент Александријски, теолози из другог века нове ере[4]. Њихова мисао је радикалнија реинтерпретација ставова апостола Павла, и она даје и заокружену доктрину на којој почива хришћанска сексуална етика (укључујући ту нпр. и забрану другог брака, ако је прва супруга жива).

У најкраћем, ови теолози још строже дефинишу место и улогу секса у брачном животу. Секс је прљав (омнем цоитум спурцум) и његова негација води ка спасењу и бесмртности. Свако сексуално уживање, па и оно у оквирима брака је исто што и прељуба, и то је важан помак од ставова апостола Павла. Од Климента па надаље, хришћанска сексуална етика почива на ставу да је улога секса везана само за стварање потомства. Ваља рећи и да је у тој визури жена само објект за рађања, и да се у те сврхе може употребљавати и мимо своје воље.

У односу на основну теолошку линију, било је и повремених доктринарних скретања која нису имала већег утицаја. Гностик Епифан, о коме сазнајемо преко Климента, залагао се за хришћански живот у комуни у којој нема институције брака, а секс је слободан и не служи искључиво у репродуктивне сврхе. Епифан је очигледно био следбеник Платона и раних стоика.

Чиме се може тумачити овако радикална дехедонизација секса у раним фазама ширења хришћанства?

За разумевање генезе хришћанске сексуалне етике важан је хеленски религијски контекст у коме су хришћани живели у првим вековима нове ере. У конкуренцији верских идеја, грчки (Зевсов) Пантеон је био веома снажан.

Тацијан је тако веровао да грчка божанства заиста постоје, али да се ради о отпалим анђелима. У том Пантеону, захваљујући сексуалном нагону, Афродита и Ерос су били божанства најприсутнија и највидљивија у свакодневном животу Хелена. Моћ Афродите је била таква, да су Хелени сматрали да јој се морају потчинити и да сваки покушај супротстављања богињи може имати фаталне последице и завршити у трагедији[5].

У том и таквом хеленском свету живели су и хришћани – мешали се са Хеленима и заснивали брачне заједнице са њима. Уз свеприсутну моћ Афродите хеленски Пантеон ће бити стална претња хришћанском монотеизму. Хедонистички секс је виђен као облик слављења Афродите и препрека потпуном преласку Хелена у хришћанство и тамо где је до формалне христијанизације већ дошло.

У том контексту, Афродита је сатанско зло супротстављено хришћанском Богу. Само ће потпуно одрицање од Афродите и њено негирање кроз контролу сексуалног нагона водити ка спасењу, јединству са Богом и стварању функционалне хришћанске заједнице.

Укратко, без разумевања контекста у коме је настајала хришћанска сексуална етика, не може се разумети хришћанска дехедонизација секса на којој почива конзервативна црквена доктрина. Истовремено, промењени социјални контекст је довео до поткопавања те доктрине и до све веће сексуалне толеранције у великом делу хришћанског света. Биће занимљиво видети колико далеко ће толеранција ићи и где ће завршити, као и да ли ће и нови судар са исламом утицати на те процесе.

[1] Фактографија у овом тексту је дата на бази књига: Год анд Сеx (Мицхаел Цооган) и Тхе Макинг оф Форницатион (Катхy Л. Гаца).

[2] Ова заповест је код православаца скраћена и гласи: Не пожели ништа што је туђе.

[3] Појам дехедонизације секса сам преузео од Мишела Фукоа (Историја сексуалности).

[4] Фило (Александријски), хеленско-јеврејски филозоф је такође има снажан утицај на ране хришћанске теологе и постоји висок степен подударности њихових ставова.

[5] Мит о Федри и Хиполиту је моћна интерпретације таквог веровања.

Извор: nkatic.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here