Постали смо друштво подела. Друштво одбацивања и међусобног неразумевања. Оделили смо се од нас онаквих какви смо историјски били. Питање је колико смо ми онај народ који је пробио Солунски фронт, који је створио модерну Србију, који је преживео Албанску Голготу и вековима успевао да очува свој хришћански идентитет. Питање је да ли смо на истом историјском путу који су нам зацртали наши преци. Тако изгубљени престали смо да се уклапамо у било који облик друштва. Нити смо постали део западне културе и цивилизације, нити смо остали део оријенталне а о својој изворној је упитно колико уопште знамо. Поделе друштва се можда најбоље огледају у односу према Српској Православној Цркви. Она као институција која не одбације, већ уједињује и обједињује око Христа, се нашла управо на удару свих. Једни мисле да су најбољи грађани па одбацују друге, док други мисле да су најбољи верници па такође опет одбацују. Ово је посебно је постало изражено у односу према новом патријарху Порфирију.
„Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10).
Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
Изгубивши наратив заједништва-саборности многи су се затворили у свој нарцисоидни свет. Одбацивши друге, наше ближње, постали смо егоисти који себи аплаудирају. Тако су многи секуларисти били одушевљени како патријарх цитира Штулића у честитци новом градоначелнику Загреба, али не што је то у духу хришћанства и суживота него што је то поступак који би они урадили из своје сервилности према западу који они виде у Загребу. Многи упорно критикују цркву, не због поступака њених чланова или представника, него махом због тога што она као институција историјско-духовног карактера постоји и не уклапа се у нови систем духовности секуларизмаили се просто не уклапа у неки њихов поглед на савремени свет. Они који су се заклињали у секуларизам желе да кадрирају у СПЦ, да мјењају духовност и да прилагођавају. Они колико год препознали своје поступке у било коме од владика, свештеника или монаха наше Цркве одбацују их и осуђују за разлику од припадника СПЦ. Често се понашају попут фанатичних верника, исповедајући разне слободе, схватајући разлике, али то не примењују на своје суграђане и неистомишљенике, вернике или црквену хијерархију, већ поштују све разлике неких тамо које не позанају, које никад у животу нису видели, с којима нису попили ни једну кафу, лакше је тако. Осуда која долази од њих због непознавања, опет приказује да ни суштински не знају оно што тврде да су им основни принципи-разумевање, различитости, схватање. У реалности њихови принципи су одбацивање, предрасуде и осуде њима свега несродног колико год то имало историјске, духовне или традиционалне темеље у друштву. Стварајући лажну елитистичку илузију себе одбацили су све остале и постали далеко од онога што би елита требала да буде, без емпатије и само сиромашни духом.
„Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22)
Љуби ближњега свога као самога себе.
Други контра идеалисти себе називају често најбољим Србима и да би доказали да су патриоте и верници одбацују све, осуђују и пресуђују свима. Заклињу се у Христа, а понашају се као антихристи и имају скоро па секташки менталитет. Такви људи су фарисеји нашег доба или што би наш народ рекао већи римокатолици од папе. Њихов однос према Цркви је такође специфичан јер они одбацују Цркву да би показали да су бољи од ње, да су бољи од људи крше ону другу Христову заповест, да воле своје ближње, да не суде и не пресуђују. То су они који каменују, који немају разумевања да и грешни требају Цркву а не Црква грешнике. Своју веру доказују не Богу и љубављу према другима него одбацивањем. Често пребацују да је СПЦ екуменистичка или папистичка, а понашају се као мале папе постављајући своје учење као инквизитори на пиједестал своје уврнуте религиозности. Христос је благ, па такви требали бити и они који се називају Хришћанима. Они заборављају да су међу првима Христа посеведочили цариник, разбојник и блудница и да су многи грешници крв дали тиме узимајући венац славе од Бога живог. Они који би требали бити најчвршће језгро и чувари цркве су се окренули против ње заведени разним теоријама, а суштински без основног што нас приближава Богу-без љубави. Христос се дружио са грешницима као и наше владике, патријарх и бројни свештеници, јер грешни требају спасење. Идеализација било кога сем Бога јесте врста идолопоклонства. Ови најбољи верници ме често подсећају на Достојевсковог инквизитора јер не виде у ближњем лик Христов него га одбацују. Христос да дође био би одбачен колико год се они заклињали да све чине у име његово и било би: „ Зашто си дошао да нам сметаш?“.
Црква окупља, а не разједињује, и то све верне без разлике, и оне најбоље и оне најгоре све сабира у једно – у народ Христов. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Све се своди на две заповести Христове да љубимо Бога и да љубимо ближње. Љубећи Бога и поштујући Божије законе схватамо, разумијемо и не осуђујемо јер би ми први требали бити осуђени, а љубећи ближње дајемо залог Богу да и он љуби нас. У савременом свету страдања Црква носи лик Христов и сведочи га, они између нас који су одбацили свет и кренулу за Христом наши пастири и међу њима и наш патријарх којег нисмо ми бирали него Дух Свети (ми би изабрали између Христа и Вараве Вараву јер је ближи нама) пастир који се труди око стада Христовог њему повереног носи тешки крст трона Светог Саве. Често бацајући камење на наше владике, монахе или ближње ми каменујемо Христа, а да тога нисмо ни свесни. Нашем народу треба јединство без поделе, јединство у Христу и око Христа, јер нас је Христос учинио народом. „Ако се међу собом кољете и једете, гледајте да се не истребите.“ Галатима 5;15
Небојша Лазић
Патриот
