Небојша Симеуновић Сабљар за ПАТРИОТ: Људи се стиде себе и своје земље, плаше се да кажу да је воле да их не прогласе фашистима!

Разговарали смо смо са Небојшом Симеуновићем, фронтменом култног београдског рок састава „Џа или Бу“. Бенд је основан у Београду пре готово 3 деценије, 1987. године. Њихова музика и енергија, те стил свирања који је негде између панка и хард-рока, и ангажовани текстови који су такође обележје ових музичара, познати су и ван граница наше земље, о чему сведоче и честа гостовања по бившим републикама СФРЈ, где увек наилазе на одличан пријем поштовалаца овог жанра. До сада су објавили седам студијских албума, а последњи „Седма сила“ је управо изашао ових дана.

Више о њима на званичном сајту групе, а у јеку концертне промоције албума и гостовања, те припрема за обележавање 30-те годишњице „најаутентичнијег београдског рок бенда“, разговарали смо са популарним Сабљаром…

• Одакле надимак Сабљар?

– Надимак сам добио по сабљи коју сам као клинац под мантилом носио по граду кад сам имао неких „социолошких“ проблема. Сабљу је мој прадеда солунац Лука Симеуновић донео у Србију као успомену, јер је њом био рањен приликом пробоја Солунског фронта, на брду Кајмакчалан. Мој деда је касније с њом у селу секао притке за парадајз док је ја нисам узео, а у замену му дао кинеску мачету. Чувам је и данас.

• На омоту албума „Хеј морнари“, налази се шк/б „Јадран“ са морнарима у тзв. рубном поздраву. На ту фотку је налепљена апликација „Победници Сплита `91“. Одакле то? 

– То је тада, крајем осамдесетих, био важан поп фестивал на коме су се појавиле прве музичке љигавштине.

Зато смо и направили пародију на све то омотом са бродом и натписом “Победници Сплита“ и знаком “дијамантска“ које су имале плоче са милионским тиражима. Притом то је било већ пред почетак рата и тај фестивал је убрзо престао да постоји.

• Ко је на омоту „Лепе касете“? (ово је заправо први албум, односно касета који се у биографији групе не рачуна као студисјки албум-прим. редак.)

– На омоту је наш бубњар Дејан Милојевић Кид који је имао свега 13 година када је снимио бубањ за наше прве демо снимке.

• Неке твоје песме се баве вођама (диктаторима), да ли је то траума из младости због наших „вођа“ или нам је просто „судбина“ таква да увек имамо диктаторе?

– Нажалост народ је овде одувек био склон томе да некога брзо уздигне у висине, а исто тако брзо и да га баци под ноге. Сви на крају заврше на мање више сличан начин.

• Може ли се неко звати уметником, а да му дела нису друштвено ангажована, посебно у тешким временима, и какав је домет уметности у „освешћивању маса“?

– Наравно да може, али ја нисам никад био тај тип уметника. У данашње време све је теже бити успешан у „освешћивању маса“, што због велике медијске блокаде и цензуре, а што због све већег необразовања и слабе заинтересованости младих људи.

• Шта мислиш да ли је у суштини бунтовништво у текстовима и музици у ствари бунт противу Оца/оца, а знајући да су нпр. Џонију и Милану очеви били војна лица, односно видиш ли ту неку паралелу?

– Па види, мој отац је у почетку био против мог бављења музиком, желео је да и ја, као и он завршим „машинац“ или нешто слично. Увек је био строг и противник оног чиме се бавим.

Када је умро, копајући по његовим стварима, пронашао сам уредно, годинама сакупљане моје текстове разних песама, дискове, касете… Читава мала архива. Изгледа да је то он ипак ценио и волео, само је био строг према мени желећи да будем успешан, у неком код нас више цењеном послу.

• 90-тих су многи млади кроз песме изражавали свој бунт, па је кроз то настала читава плејада бендова. Тога више нема, осим можда кроз пар група као што је БС. Шта мислиш у чему је проблем те „ћутње“ код младих? Да ли су успели да их тотално умртве или као што причају наши политичари „никада нам није било боље“.

– Ако знаш да су током деведестих изашле генерације и генерације зомби клинаца, а током дигитализације двехиљадитих још више отишле у аутизам и инертност, све се потпуно уклапа. Данашњи клинци, част изузецима, имају пажњу која се броји секундама; секундама до следећег клика.

• Поменуо си прадеду „солунца“. Међутим, међу твојим прецима има још јако занимљивих личности који су своја дела просто „уградили“ у историју овог народа! Рецимо, деда ти је био пилот и учесник Априлског рата. Војевао је против фашистичких пилота на небу изнад Београда!?

– Мој деда Радивоје Симеуновић је био пилот Југословенског Краљевског Ваздухопловства, као и његов брат Тихомир Симеуновић. Деда је био по чину капетан прве класе, а иначе су обојица завршили Пилотску школу у Мостару. О „мостарским данима“, деда ми је причао како су и он и брат често добијали забране летења због „провлачења“ својих авиона испод мостарског моста. Обојица су заиста били одлични пилоти, а деда је након завршене Пилотске школе, остао у њој као наставник летења. Обучавао је неколико генерација пилота до пред Други светски рат, када добија прекоманду у Београд.

Припадао је групи официра незадовољних потписивањем Тројног пакта и 27. марта је заузео главну пошту у Београду.

Недуго након тих дешавања, знамо сви, дошао је и 6. април. Деда Радивоје је био пилот ловац у Шестом ловачком пуку, који је 6 априла бранио небо Београда, док је деда Тихомир био пилот на бомбардеру Дорније До-17. Нажалост, Тихомир је погинуо приликом узлетања на задатак бомбардовања Барија у Италији, јер мало је познато да је наше ваздухопловство, пружајући отпор агресорима, покушавало и успевало да бомбардује како линије продора нацистичких копнених снага кроз моравско-вардарску долину, тако и њихове аеродроме на територији Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Италије. Деда Тихомиру је касније и додељена ратна Споменица.Радивоје је у оном хаосу док је бомбардован Београд, више пута узлетао на задатке у тих неколико дана до капитулације. Једном је и оборен близу Румунске границе, срећом без последица. Вратио се на аеродром и поново је летео. По његовој причи оборио је два швапска „Месершмита“ и више бомбардера…

Иначе могу да додам још нешто интересантно из његових прича којих се сећам. Априлски рат није почео како смо у школи учили шестог априла у 6:00 нападом на Београд, већ сат времена раније нападом на фабрику ИК-а.

Причао ми је и да је наше ваздухопловство од Немаца добило пре рата и Месершмите Me-109E3, уредно испоручене, али без точкова, што значи да је напад на Југославију детаљно планиран и припреман и пре мартовског пуча. На њих су током априлског рата додавани импровизовани точкови како би били у употреби.Деда је пред крај Априлског рата требао да буде у ловачкој пратњи краља у бегу за Лондон, али су их негде на путу Немци пресекли и одвели у логор у Немачку где је провео 5 година.

Када се вратио, одбио је да лети за РВ и ПВО ЈНА, а због његове реченице: “Ја сам дао само једну заклетву, краљу Александру Карађорђевићу“, УДБА-ши су га усред зиме са породицом избацили на улицу и одузели су им кућу и сву имовину. Човеку који се херојски борио и након тога провео толике године у логору!

Себи сам дао у задатак да истеривањем правде у процесу реституције, покушам да повратим ту имовину коју су нам комунисти одузели!

Касније је деда Радивоје завршио школу за рачуновођу и успешно се бавио тим послом до пензије. Умро је 1997. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду, истог дана, када су на гробљу „Заслужних Грађана Београда“ сахрањивали полицијског батинаша Баџу.

Чукундеда по мајци ти је био Војвода Мицко?

О мом чукундеди по мајци Војводи Мицку не знам много. Бoрио се против Турака за ослобођење Македоније. Погинуо је код Кичева. Ми тамо имамо неку родбину селу Бигор Доленци. Знам да су сви који су се доселили у Србију из Македоније узели по њему презиме Мицковић. Они који су остали тамо сада су Мицковски. Иначе он се презивао Крстић. Мој прадеда по мајци је дошао у Београд после Првог светског рата и отворио пекарску радњу, а деда по мајци ми је после радио у МПИ. Знам да постоји улица на Карабурми по његовом имену. То је све.

• У песми „Песак Бенгазија“ помињеш и свог оца. Ако може објашњење….

– Мој отац је био машински инжињер. Као врхунски стручњак, радио је као шеф ремонта дизалица „Грове“ и „Катерпилер“ за целу северну Африку. Радио је тамо 10 година, у Либији, у граду Бенгази где сам и ја провео прве године свог живота. Све што је зарадио држава му је отела у пљачки “стара девизна штедња“. После тога кад су му „јуловци“ растурили фирму и све распродали, он се потпуно разочарао и убрзо умро од можданог удара.

Песма „Песак Бенгазија“ је заправо аутобиографска прича о мојој породици, песма о разочарењу у правду и људе.

• И пошто је интервју за портал „Патриот“, оно класично питање, шта за тебе значи данас и уопште патритотизам?

– Данас је јако битно раздвојити шта је патриотизам, а шта шовинизам. Патриота воли своју земљу али не мрзи друге. Нажалост због свега што нам се дешавало у последњих 20 година, људи се стиде себе и своје земље, плаше се да кажу да је воле да не би одмах били проглашени фашистом. Појмови су побркани, емоције су се помешале, људи су изгубљени…

Разговор водио: Милан РАКИЋ

ПАТРИОТ