Можда је посета Џозафа Бајдена, потпредседника САД, на глобалном нивоу корисна за Србију, њене позиције на Балкану и евроатлантске интеграције, али стиче се утисак да је (и) овом приликом, манифестовао не само чврст и непомирљив став према Србији, већ и потпуно непоштовање земље домаћина.
Није америчка дипломатија, ваљда још од Вудроа Вилсона, увек била у рукавицама и „на француском“, али је од времена Медлин Олбрајт (и Ричарда Холбрука, у локалној балканској мисији) потпуно лишена узуса старе дипломатске праксе. Није доказ томе само раскалашно седење госпође Олбрајт, које је свима најпре упадало у очи. Севање целулитне бутине уместо класичног дипломатског седа скупљених колена и чланака јесте естетска „револуција“ у дипломатији, али и сама парадигма отвореног америчког силеџијства и апсолутног непоштовања других држава.
Нешто слично манифестовао је и Џо Бајден током кратке посете Србији, односно, оном њеном делу који је још под контролом званичног Београда. Амерички потпредседник дочекан је са највишим почастима, упркос чињеници да није шеф државе, и упркос чињеници да је очигледно „морао да дође“ у време када је други државник (премијер Шведске) већ био у билатералној посети, што је само по себи дипломатски изузетак. Сада није „севнула бутина“, али је севнуо – безобразлук.
Већина није запазила детаљ – кога су домаћи ПР мешетари вешто сакрили, верујем – када амерички потпредседник, у пратњи српског премијера, стаје пред почасни вод Гарде и заставу Србије. Тек овлашни поглед ка застави земље домаћина, као да је то нека крпа која се случајно закачила за пушку гардисте у строју, ружан је и високо увредљив потез од стране представника државе која званично и формално толико поштује сопствену заставу да је у стању да због њене увреде спроведе и омању војну интервенцију. Вучић се иза тога, како и доликује по протоколу, клања застави.
Многи су замерили Влади Србије што уопште дочекује Бајдена, човека који је у време овдашњих ратова био присталица агресивне спољне политике САД на Балкану. Посебно, што га дочекује уз такве почасти, хлеб и со, изразе пријатељства. Џозеф Робинет „Џо“ Бајден млађи (73) залагао се за прекид санкција на увоз оружја српским противницима и за давање војне обуке босанским муслиманима. Његов утицај на Била Клинтона и инсистирање на агресивној, ратној опцији, били су одлучујући за војно ангажовање НАТО-а у ваздушним операцијама на Балкану. Ових дана опет је актуелан клип у коме помиње жестоко бомбардовање, рушење мостова на Дрини, итд.
Јасно је да ни Вучић, ни било ко други да је био на његовом месту, не би могли да одбију сусрет високог ранга са представником државе која – свидело се то нама или не – жари и пали светом. Ипак, морамо да будемо свесни дипломатског положаја Србије и чињенице да је ова земља још од 1990. „лош момак“ Европе. Да, наша реална спољно-политичка позиција је да се удварамо, да трпимо пљуске у покушају да искамчимо неку добит, да калкулишемо и балансирамо, да глумимо незрело дете… Па 
ипак, и поред највишег степена толеранције: Бајден је и овог пута показао до које мере не поштује државу Србију и колико је његова балканска улога тешка и неповољна за Београд. Сасвим је друго питање да ли је Вучићева влада кадра и способна да то амортизује. Ван тога: ово јесте Бајденово срамно понашање и ово јесте брука државе чији је високи угледник, без обзира што Вашингтон из дана у дан има много веће гафове и не хаје за њих, док му је оружане силе и долара.
Још је непознаница – и сва је прилика да ће и остати – какав пакет „жеља и услова“ је Бајден уручио Вучићу. Па ипак, колико год осионост завио у класичан амерички шарм, овај Бајденов гест врло је конкретан доказ српаских позиција у америчкој администрацији, које се, у распону демократе – републиканци, очигледно крећу од „ни мало вас не волим и не поштујем, и то показујем“ до „ни мало вас не волим и не поштујем, али то прикривам, јер ће вам тако бити лакше да прогутате горке пилуле“.
И то се неће променити ко год да дође на власт у САД.
Ај, па уздравље нам Бајден.
Извор: www.vucinic.me
