Пошто смо у првом делу анализе деловања организације „Белингкет“ указали на основне информације везане за њу и нарочито се посветили њеним балканским испоставама и пословима, ред je да у наставку мало више пажње посветимо њеном устројству и општој улози коју има у новом, хибридном хладном рату Запада против Русије. Као што је напоменуто у првом тексту, западна србофобија је само балкански огранак опште русофобије, па је тако исто балканска делатност Белингкета само један од фронтова у овом општем (медијском) рату. Дакле, Белингкет и читава његова стратегија је замишљена и реализује се као концепцт глобалне медијске конфронтације са Русијом где год она „промоли главу“ преко своје границе (неретко се Белингкет бави и руским унутрашњим питањима) и почне са ширењем свог „малигног утицаја“.
Оснивач Белингкета је Елиот Хигинс, британски „грађански новинар“ и бивши блогер. Његово поље интересовања и деловања је готово увек везано за Русију у директном или индиректном виду; било да је реч о обарању авиона „Малезија ерлајнса“ изнад ратом захваћене Украјине, уопштено рат у овој земљи и руска улога у свему томе, истраживање рата у Сирији где се готово по правилу баве само „Сиријском арапском армијом“ и њеним „непочинствима“, узевши у обзир то да је Русија подржала и активно помаже ову страну у грађанском рату почев од септембра 2015. године, када се и Белингкет „нагло заинтересовао“ за Сирију и кршења људских права те употребу хемијског оружја и сл. (сам Хигинс је „волонтерски“ извештавао преко свог алтер ега Браун Мозес (Brown Moses) на свом блогу и Твитеру о Сирији и пре тога, са истом пристрасношћу и агендом као и касније преко Белингкета).
Њихову „детективску“ улогу по питању „случаја Скрипаљ“ смо већ поменули у претходном тексту, али није згорег поново указати на то, узевши у обзир сразмере злоупотребе овог „злочина“ у медијским кампањама и новим рундама санкција и заоштравања односа према Русији. Прошле године су се бавили руским опозиционаром Алексејем Наваљним и његовим „тровањем“ од стране Путиновог режима, што је имало веома дестабилишуће последице у односима Русије и Запада, нарочито Русије и ЕУ (Немачке) и на моменте претило да осујети планове о завршетку радова на гасоводу Северни ток 2 и његовом пуштању у рад.
Сам Хигинс се „пожалио“ у интервјуу британском листу Гардијан како га многи оптужују да ради за CIA. Један од највећих финансијера Белингкета (наградили су их са 112.524 долара у 2020. години) представља америчка „Национална задужбина за демократију“ (National Endowment for Democracy – NED), за који се често говори да ради јавно оно што CIA ради тајно. Такође, „Чемонис интернешнл“ (Chemonis International) је подружница НЕД-а и исто активни финансијер Белингкета. Његов оснивач Џералд Марфи је једном приликом изјавио како би „желео да има сопствену CIA“ (више о њиховим непочинствима видети овде, о скандалима везаним за корупцију и злоупотребу буџета овде, о сарадњи са талибанима овде). Хигинсове везе са Атлантским саветом (лобистичком про-НАТО „невладином“ организацијом), Гуглом (од кога су својевремено такође добијали грантове) и „Дигиталним Шерлоком“ (пројектом Атлантског савета за борбу против дезинформација) је кратко и јасно разобличио Јаша Левин, руско-амерички истраживач, новинар и писац у краткој Твитер полемици са Хигинсом (видети овде ).
Простом претрагом на сајту Атлантског савета могу се видети Хигинсови текстови на низ устаљених тема; руска агресија у Украјини, истрага о обореном авиону „Малезија ерлајнса“, улога Русије у Сирији…
О колико шареноликој и хетерогеној екипи је реч сведочи и парадоксална чињеница да је један од Белингкетових истраживача на случају обарања авиона MH17 изнад Донбаса некадашњи службеник источнонемачке тајне службе Штази (видети овде).
Селективна методологија
Горепоменути „Дигитални Шерлок“ Атлантског савета имао је запажену улогу у „демистификовању“ и „откривању“ разних прича и непочинстава у сиријском рату. Тим састављен од Елиота Хигинса (оснивача „Белингкета“), Наз Дуракоглуа (бивше високо позициониране саветнице у Обаминој администрацији) и Грејема Брукија (бившег саветникa Беле куће и америчког Савета за националну безбедност) нарочито се ангажовао поводом ове теме. Технике које су они користили подвођене су под „отворене изворе“ (open source) и под тим су првенствено подразумевали сателитиске снимке са Гугла (Google Earth) и сличних сајтова, те садржаје са друштвених мрежа (првенствено Фејсбука, Јутуба и Твитера), при чему су само навођени извори а не и то како су ти извори дошли до „доказа“ којим нешто „доказују“ или „оповргавају“. Кредибилитет изабраних извора такође је веома упитан и може се подвести под “cherry picking” методу селективног избора фаворизованих извора информисања (више о томе овде).
Ситуација није пуно боља ни са самим сајтом „Белингкета“ који функционише другачије од устаљених новинарских и истраживачких агенција и више су вести и текстови садржински уређени и распоређени по узору на блогове (blog style) и распоређени по географским регионима (исто). Злоупотребе на овом нивоу су јасне и њихов парадигматски пример је Твитер профил Бане ел-Абед који је стекао планетарну препознатљивост и популарност и не толико пратећу и заслужену контроверзност због честих злоупотреба (Бана је била својеврсна „Грета пре Грете“).
У крајњој мери, цинизам и парадокс који прати рад Белингкета може се сумирати у наслову текста који је објављен на сајту Дојче велеа и који гласи: „Кремљ треба доказати да нисмо у праву“. У истом тексту, тачније интервјуу, раније помињани Христо Грозев рекао је да су нпр. своју истрагу о случају Наваљни базирали на анализи података о путницима авио-летова и података са мобилних телефона који наводно припадају агенатима руске тајне службе ФСБ. Додао је да им „независни сарадници“ помажу у добијању ових података и да су они сходно томе изложени ризику. О којим „сарадницима“, довољно способним да им доставе податке злогласних Путинових „тајних агената“, може бити реч, поприлично је реторичко питање. Пустићемо машти на вољу и нећемо одговорити на њега.
(Не)транспарентни хонорарци
За разлику од колега из Атлантског савета, Белингкет је доста мање транспарентан када су у питању објављивања финансијских извештаја. Штавише, постоје два Белингкета; један је “Bellingcat Ltd.” регистрован у Великој Британији 2015. године и његов председник је Елиот Хигинс, а постоји и “Stichting Bellingcat”, невладина организација из Холандије која је регистрована 2018. године и која на званичном сајту Белингкета стоји као правно лице и адреса за све информације. Било како било, у њиховом званичном извештају за 2020. годину налази се доста занимљивих имена и инстанци, те бисмо овом приликом скренули пажњу на неке од њих:
1. Највећи појединачни донор је „Данска поштанска лутрија“ (Dutch Postcode Lottery ) и они су за планирани буџет за 2021. годину Белингкету дали чак 580.000 долара. Ова лутрија је у Холандији позната по низу корупционашких скандала и генерално подршци лево-либералним иницијативама, организацијама и појединцима.
2. Иако увек и са поносом истичу да их не финансира ниједна влада на свету, ипак у плану буџета за текућу годину стоји да су од страних влада добили 40.000 долара, што није много, али није ни занемарљива сума.
3. Међу финансијерима су им и ОЕБС, ЕУ и УН, што је парадоксално узевши у обзир чињеницу да је Русија чланица две од три ове организације и да самим тим, пошто и Русија доприноси заједничком буџету као контрибутор, Белингкет од „руских пара“ прави антируске „вести“ и извештаје.
4. Организација „Цинк мрежа“ (Zinc Network), сарадник британског Министарства спољних послова, повезана са безбедносним структурама Велике Британије и Аустралије, частила је Белингкет са 000 долара 2020. године и у извештају из 2019. године се наводи да је Белингкет део мреже коју су они креирали са јасним и истоветним циљевима као и сам Белингкет.
5. Без Сороша и његовог „Фонда за отворено друштво“ наравно не може ништа овог типа да прође, па су они 2019. године дотирали Белингкету 10.000 долара.
6. НЕД је највећи појединачни донор из домена непрофитних организација – 160.000 долара за 2020. годину. Tу су још и “Stiftung Auxilum” са 100.000 долара (овај фонд води немачко-холандска породица Бренингкмејер и они кроз још неколико других инстанци финансирају рад Белингкета), Stichting Saxum Volutum такође са 100.000 долара (на сајту Белингкета се наводи и Stichting Democratie en Media, блиска Александру из раније помињане породице Бренингкмејер) и бројни други.
7. Институт „Адам Смит“ (Adam Smith International), позната неолиберална организација још из доба Маргарет Тачер, дотирала је преко 65.000 долара Белингкету у 2020. години. Овај институт био је ангажован од стране британске владе на пројекту „Развојне помоћи за безбедност и правду“ (Development Assistance for Security and Justice) и у опису активности му је била и сарадња са „Слободном сиријском армијом“, једном од главних конкурената Асаду у грађанском рату. Након што се открило да је новац британских пореских обвезника завршавао код екстремиста и терористичких група (од којих је ова армија махом сачињена), британске власти су са институтом „Адам Смит“ неометано наставили сарадњу буквално годину дана касније.
Листа је дуга и било би замарајуће набрајати сваку појединачну донацију јер су оне у крајњој мери повезане, умрежене и – усмерене ка истом циљу. Белингкет је ту само подизвођач, извршилац радова.
Закључак
Из приложена два текста, овог и претходног, јасно се може видети и закључити да Белингкет није нити независан, нити добронамеран. Пре ће бити да је посреди једна строго инструментализована организација чији буџет пуни конгломерат добро познатих западних организација, институција и појединаца, окупљених у својеврсну неформалну „мрежу“ (циници би рекли удружени злочиначки подухват) са јасним, јавним и прокламованим циљевима и (углавном тајним и илегалним, у крајњој мери прљавим) средствима помоћу којих до тих циљева и долазе. У складу са тим треба посматрати и све што произађе из Белингкетове „кухиње“.
Олигопол највећих и најмоћнијих друштвених мрежа (Фејсбук, Јутјуб, Твитер, Инстаграм…) пре неког времена је увео опцију да испод садржаја које на тим сајтовима дели „Раша тудеј“, „Спутњик“, или нека кинеска новинска агенција, стоји „добронамерна“ назнака и „упутство“ пратиоцима да је то медиј под контролом Русије (тј. Кине, евентуално и неке друге државе). Исто тако, свако од нас би требало да има „уграђену“ ту функцију у нашем когнитивном апарату и да када видимо неку вест коју је објавила било која структура попут Белингкета, био то неки „домаћи“ медиј или домаћа франшиза неког светског мас-медија, увек имамо на уму ко је ту анализу и тај садржај платио, ко то контролише, диктира и уређује, а не ко само пише по наређењу и ко само „ради свој посао“, и да све тумачимо и прихватамо у складу са тим. Народски речено, чије су паре, његова је и музика. Тачније, мјаукање.
Никола Јовић
Нови стандард
