Култура је интелектуална, духовна сенка једног народа. Не може се култура увести, направити, не може се утувити у главу. Култура је истинит, крајње тачан одливак духовног и креативног стања нације. У том смислу, погрешно је тражити, захтевати од институција или појединаца да дигну културу на, како неки кажу, виши ниво, као да је култура неки гивикт који можеш да дигнеш на полицу или спустиш на под, по потреби, каже Никола Пејаковић, глумац, сценариста, редитељ и музичар у интервјуу за „Политику“. „Окрените се око себе, погледајте улице, хаусторе, људе и њихово понашање (како причају, о чему причају и шта им је важно у животу) и схватићете да је култура на оном нивоу на коме једино и може да буде”, рекао је он одговарајући на питање каква је бањалучка стварност којом се баве филм и серија „Месо“ чије је снимање управо завршено и у којима Пејаковић потписује сценарио.
Колико у „Месу” има истине, а колико је фикција?
Серија „Месо” је фикција, драма. Истина јесте оно чему тежимо, али не дневно-политичка истина, не голи факти, него емотивне, духовне и срцолике истине; драмске конструкције које вреде више и говоре више од живота. Пишем о ономе што видим и о ономе што не видим; разгрћем мутаву стварност и избледеле приче, само да бих ухватио одблесак Истине. Са овом серијом ћемо измерити наш домет. Колико можемо и шта можемо. Ова серија је наш аутопортрет, наша преслика, наш тренутни добац. Ја верујем у ову серију, ово је један снажно и поштено урађен посао који ће да има свој квалитет и своју цену на тржишту. Аматеризам је тешка болест и верујем се да се полако лечимо од ње.
На једном концерту са вашим бендом рекли сте да живимо у судачкој надокнади времена и да нам је време давно истекло. Шта је то што вас је тако резигнирало да то кажете и да ли смо за то стање делом и сами криви или се као помало конзервативан народ не сналазимо у светским околностима и задатом темпу?
Мали неспоразум: То нема везе са народом, нацијом или временом у коме живимо, то је реакција на моју личну причу, на мој случај. Мени је било истекло време, али ми је добри Судија дао да играм још мало. А што се тиче нас, Срба, нисмо ми конзервативни, ми смо отпали од Бога и ако му се не вратимо неће од нас остати ништа. Сада смо једна намргођена, умишљена, горда група аматера која бауља на зачељу цивилизацијске колоне народа. И уместо да се бавимо суштином, ми измишљамо топлу воду и хватамо мрвице са немачког и америчког стола. А они нам се смеју. Једино нас Бог воли, а ми то не видимо.
Од како су потписане специјалне и паралелне везе говори се о сарадњи Србије и РС, а она је посебно важна у култури за коју генерално тврдите да је најбитнија, важнија и од економије јер је основа свега. Видите ли ту, у сарадњи РС и Србије, ишта опипљиво и да ли би то могло да се побољша?
Сарађују људи, а не уговори и потписани протоколи. Сарађују пријатељи и сарадници, а не полуписмени политичари. Нема ту, тренутно, никакве сарадње, све је то привид и фолирање. Кад власт у Р. Српској заиста буде одлучила да сарађује са Србијом мора да постави људе који могу да сарађују и које ће Србија да поштује и прихвати, а не да Србији нуди оне који су покуповали станове и куће по Београду и тамо одлазе кад оду по прње, у шопинг, а не знају где је Народни музеј и како изаћи из Кнез Михајлове а не залутати. Кад буду сарађивали, као што рекох, пријатељи с обе стране, људи од интегритета и знања, а не смушени партијски кадрови, те паралелне везе ће стварно оживети и дати неке конкретне резултате.
Својевремено сте били поприлично и политички активни у изношењу ставова, посебно током и након вашег боравка у Требињу и дружења са владиком Григоријем када сте заступали отворене ставове о националним питањима и комплексним односима у БиХ и српског народа унутар ње. Је ли вас нешто поколебало у томе или је реч о нечему другом и шта сад мислите о перспективи односа Сарајева и Бањалуке?
Ја сам се јавно политички изјаснио тек одласком из Требиња. А, док сам био доле, у неколико ауторских колумни сам био у прилици да нешто кажем на те теме. Данас ме нико, хвала Богу, ништа о томе не пита. Али, има још нешто, у Бањалуци се све боље види, јаснија је слика. Односе Бањалуке и Сарајева треба поједноставити, свести на техничка питања, без емоција и ватре. За то су потребни нова гарнитура политичара (које тренутно нема на политичкој сцени, да не буде забуне; сви који тренутно раде тај посао су бофл политичари, роба с грешком) и нови ставови, нови приступ Запада, Америке и Немачке, БиХ. Потребно је градити услове да се народ спаси из раља корупције и криминала, с једне стране, а с друге, објаснити свима да рата неће више бити, да се џаба оштре. Међутим, мислим да то неће моћи да се деси без неке врсте диктата страног фактора. Проблем је што и страни фактор мора бити добронамеран и послати у Босну озбиљније људе, са озбиљнијим планом. Док се то не деси, остаје нам само фолклорна политика, непристојна и опасна.
За себе кажете да сте верник, да вас је православље поставило на темеље на којим сад стојите и сачувало. При томе сте из породице русофила, рекли сте да су се у вашој кући увек читали Политика и НИН. Како са те позиције гледате на време у ком смо се обрели, брзог живота и лаког штива…
Учинили сте ми велику част назвавши ме верником. Ја бих то, заиста, волео да будем. Али, ја сам слаб, наиван и горд човек, разапет између страсти и лоших особина којих имам напретек. Далеко сам од Христовог војника какав бих волео да јесам. Међутим, вади ме жеља да се поправим и вера да то могу. А ово време је као и свако време. Мислим да је свако време исто и да се борба одвија у човеку и његовој души, односно, за душу. А код Срба, у Босни, увек је била присутна та блага русофилска нота, оданост Београду и чежња за њим. Није то била специјалност само моје фамилије.
У „Лепим селима”, која су показала сав апсурд рата у БиХ, и рата уопште, глумили сте муслиманског војника. Недавно сте рекли да имате осећај да је у БиХ само потписано привремено примирје и да се вештачки одржава прича о суживоту. Не би ли било за све у БиХ боље да се без присиле пусти да се нити увежу тамо где то живот заиста тражи, уместо форсирања неког новог братства-јединства?
Слажем се. Треба да пусте да свакодневни живот уреди те компликоване односе. Тешко је присилити неког на сарадњу, пријатељство, поштовање, и све то у комбинацији с поверењем. Треба спречити евентуални рат по сваку цену, по сваку цену. А то значи да сви морају да схвате реалност. А реалност је – Босна је подељена, намучена и крвавим неповерењем изрована земља. У том смислу јасно је да ту праве државе нема, да живота заједничког нема, али има неке врсте сарадње, тамо где морамо и где нам се интереси укрштају. Можемо једни поред других, мирно и с уважавањем, али више од тога, за сада – не. Најлакши начин да се спречи рат је да народи овде схвате да је рат могућ само ако га неко са стране потпали, значи, рат је овде могућ само за нечији туђи рачун, као део неких геополитичких игара, никако другачије. Народ неће рат, али светске будале и гилиптери можда хоће и треба бити опрезан.
Политика
