„24 минута са Зораном Кесићем”, емисија смеха и туге
Да не буде забуне, огромна популарност емисије „24 минута са Зораном Кесићем“ је неспорна јер је духовита. Сам Кесић је одличан водитељ, умерено озбиљан, умерено неозбиљан, мајстор за гримасу и гег и изузетан смејач. Знамо Кесића одавно са телевизије док је још радио пародију на Дневнике и по другим урацима. Ова емисија додатно је појачана јаком продукцијом и друштвом такође доказаних и врсних сатиричара из Њуз-нета. Није тешко закључити да на овим емисијама ради уигран тим и да је скоро сваки секунд израчунат унапред написаним сценаријем, да импровизације има врло мало и да су чак и гостима понуђени одговори (ако већ не могу сами нешто смешно да смисле). Све цакум-пакум.
Критика власти је наизглед неумољива. Бламови политичара, нарочито господара Вучића, испливавају на површину за широке народне масе и не остају затворени унутар друштвених мрежа на интернету. Уверили смо се и на изборима да те групе још увек ни из далека немају толику снагу колику има телевизија, па чак и интернет портали. Армија СНС ботова својим диригованим коментарима очигледно има утицаја на бирачко тело на вести које су ионако већ цензурисане. Хвалоспеви о величини и снази Александра Вучића толики су да су смешни колико и сам Кесић.
Па како онда да ова емисија, за разлику од нпр. „Утиска недеље“ није укинута? Због свог утицаја? У то је тешко поверовати јер „Утисак“ има и неупоредиво већу традицију и утицај.
Разлози очито леже негде друго. Да ли сте приметили да вам у овом програму нешто смета или да нешто не штима? Ко год се бавио сатиром у животу, зна врло добро да она никад није неутрална, иако се огромна већина сатиричара куне да њима ништа није свето и да ће исмевати сваког с политичке и друштвене сцене. И сваку идеологију и сваки медиј и сваку организацију.
А да ли је баш тако?
Наравно, Вучићеви бламови у Фекетићу, на Убу, све оне патетичне изјаве уз шмирање на седницама у директном преносу за време поплава, величање своје сопствене личности до комплетног неукуса, демагогија којој се краја не види, све је то смешно само по себи, а кад се још стави у одговарајући бурлескни контекст и коментар, ствари постају урнебесно смешне до нивоа упишавања у гаће, нарочито кад је ту и публика склона да прасне у смех и кад нешто није баш толико духовито. Исто важи и за аферу са докторатима на Мегатренду и другим универзитетима за које се не зна ни да ли постоје, Дачићеве веселе скечеве с певањем или на енглеском, кишу на војној паради са нашминканим тенковима и топовима из Другог светског рата, сва три „мига“ којима располаже Војска Србије, Николићево слепстик понашање пред Путином, његове урнебесне изјаве попут оне тарабићевске са жутим људима који се купају у Морави, фондацију његове супруге за прикупљање пара за бунде и скупа путовања, Вељу Илића и његове справе које оне то раде онако, Београд на води, Вербић, Вулин, Стефановић, Мали, Удовички и њихови драгуљи од изјава… Списак је бесконачан. Поред оваквих политичара, сатира нам готово није ни потребна. Смешно је, заиста нема дилеме, али шта ту недостаје?
Недостаје суштина. А суштина је да су се Вучић и Николић домогли власти уз помоћ Америке и ЕУ у циљу потпуног уништења Србије. Да ли можете да замислите да се у Кесићевој емисији критикује политика ЕУ према Србији? Можете ли да замислите спрдњу на неку од бројних изјава страних дипломата који нам отворено говоре да заправо никад нећемо ући у ЕУ докле год не испунимо најневероватније услове на свету? Шта је с продајом земље странцима? А шта ћемо с Бриселским споразумом? Да ли је преко ове емисије јавност могла нешто да сазна какви су планови за Војводину? И, на крају, а то сад испада и за овај текст екстремно и због чега ће ми Вучићев незванични портпарол Пера Будала поново залепити етикету клеронацисте или чега се већ сети у датом тренутку – забрањена реч Косово!
С друге стране, неће проћи ниједна емисија да се не спомене умировљени политичар Војислав Коштуница. Зашто је сад он толико актуелан кад се у јавности и не појављује? Једноставно, за екипу из „24 минута” он представља оличење еуроскептика, највеће пошасти која прети режиму Александра Вучића. Трн у оку је наравно и његов имењак Шешељ. После 12 година исцрпљивања у Схевенингену, и он је заслужио да буде исмејан јер се и сам исмевао лажним дипломама својих некадашњих партијских пулена. Невоља је што је и он еуроскептик, што је заправо еуфемизам. Он у земљама ЕУ види непријатеље. А с тим се не треба шалити. ЕУ и Америка, за разлику од Русије, су за овај програм светиња. Па ни Пајтоновци на телевизији нису смели да исмевају цркву. Могли су тек кад су почели да снимају филмове и то су радили као пуштени с ланца. Можда нам се посрећи да и Кесић сними неки филм, а тамо је цензура неупоредиво мања. Мада још увек не као у Британији седамдесетих и осамдесетих.
Ко су гости у овој емисији? Новинари „Данаса“, „Времена“, „Пешчаника“ и тако неке јавне личности које не галаме превише и воле да се шале, па и сам Мићко, оличење пролећног смехотреса на српској сатиричној сцени, човек кога препознајемо по необично духовитом пројекту „Оне ствари”, а понекад се нађе неко и из саме власти, за сваки случај. И вук сит и овце на броју.
Власт нам је смешна, ова емисија је смешна и у то нема никакве сумње. Па и ја се смејем. Али ми понекад буде тужно. Тужно кад се сетим да су постојала времена, и то не тако давно, кад је постојала и друга страна политичке сатире. Она која је исмевала ону званичну. Двадесет четири минута је исто онолико смешна емисија као некад часопис Ошишани јеж, јер најсмешније је кад исмевате нешто што делује недодирљиво. Наравно кад смо застрашени до костију. У таквој ситуацији и најмањи поспрд на Вучићев рачун делује ужасно храбро, макар само исекли неку од његових јадних изјава типа: „Моји родитељи су због мера штедње најгоре прошли“.
Хлеба и игара, пријатељи. Није Вучић тако глуп као што делује. Ето зашто му не смета и чак му је потребан Зоран Кесић и остали комичари.
(Блог Павла Ћосића, 2. 1. 2015)
