МИЛА моја, једина мајко. Пишем ти овог јутра, кратко, док чекам да ми на подој донесу мога маленог сина. Синоћ сам га родила, здравог и лепог као сан. Ти си прва с којом желим да поделим радост, јер да није било тебе, не би, можда, било ни мене. Ни, ове, моје среће. И да знаш, зваће се Бранко. По теби, једина моја. И да знаш да тек сад знам колика је љубав мајке према детету. Али, тек сад не знам зашто су мене родили и оставили, а ти ме, малену и непознату, повила својим крилом. Неговала и подизала да постанем ово што јесам. Написала бих и њима, родитељима, писмо… Како, кад их не познајем? У овим тренуцима само твоје лице, родитељско, препознајем.
Данашњи Центар за породични смештај и усвојење, био је прва дечја колонија основана „ради обезбеђења организоване социјално-здравствене заштите деце без родитељског старања“. Међу првим штићеницима била је управо Бранка Филиповић, у Уписној књизи убележена под бројем 21.
Од тада до данас, Милошевац је прихватио и однеговао више од 5.000 деце. Од тада до овог јубилеја, скромно обележених 85 година трајања, у књизи племенитости и доброте готово да нема милошевачке породице која се ту није уписала. У монографији „У сусрет животу“, објављене су фотографије 120 хранитељица овог маленог села. Оне су традицију бриге о туђој, заборављеној деци пренеле на своје породице, на децу, на унуке.
Из ове монографије преносимо: „То је Милошевац, поморавско село великог срца којем дугују сећање и највећу захвалност деца, која би, када би се поново окупила, сачинила још једно велико село – нови Милошевац“.
– Није свако могао да буде хранитељ – кажу нам у Центру Милошевац.
– Бити хранитељ, била је велика част. Кућа којој су поверена деца, по свему је била узор у селу. Подразумевало се да су то биле домаћинске куће, у којима се знао ред, али које су пре свега одисале љубављу према деци која нису одвајана од рођене. И, којима је, од свега на свету, љубав најпотребнија као сигурност за даљи корак у будућност.
Преплићу се успомене, судбине деце и судбине њихових нових породица. Слушамо најлепше приче: многи штићеници, стигли давних година у Милошевац, као бебе, остали су овде, хранитељи су их школовали, испраћали у војску, женили и удавали. Та традиција, дуга осам и по деценија, укршта се и данас у Милошевцу. Путеви деце, прихваћене као рођене, и путеви њихових хранитеља.
У архиви Колоније, потом Центра, безброј је фотографија, писама, посвета. „Новости“ ће у наредним издањима нашег листа издвојити и неке објавити као појединачне, судбинске приче.
ЉУБАВ КАКВЕ НЕМА
У 120 хранитељских породица у Милошевцу је данас 184 деце из свих крајева Србије – упућује в. д. директора Центра за породични смештај и усвајање Милица Лукић Момировић.
– И ове породице, попут оних које су мисију започеле пре осам и по деценија, настављају да исписују најлепшу лекцију хуманости и љубави, јединствену у свету.
БИСЕР ПЛЕМЕНИТЕ МИСИЈЕ
ПРВИ дани Колоније: из сиротишта у Београду у Милошевац је 1931. упућено најпре седморо малишана да се овде опораве од туге и болести. Уз своју децу, добри и племенити домаћини су их прихватили, не слутећи да ће овде и остати. Али, говорили су: „Кад има за један тањир, биће и за два“. Убрзо је из Београда стигао позив да Милошевац прихвати нови, дечји транспорт. Па, опет нови… Па опет… тако је почело хранитељство Милошевца, бисера племените мисије, какве, можда, има на планети, али нигде нема да толико дуго и непрекидно траје.
Милена МАРКОВИЋ
Извор: Новости
