После тачно 30 зарањања и исто толико извлачења настрадалих, иако су неки од њих већ били мртви, што он није испрва могао да зна, Шарварш Карапетјан је изгубио свест. Предуго је боравио у леденој води. Доктори, који су у међувремену стигли на место трагедије, морали су да спасавају и хероја. Од хладноће је добио обострану упалу плућа. Од загађене воде сепсу, јер су му руке и ноге биле крваве од провлачења кроз разбијено стакло. У коми је био 46 дана.
енекине речи „Човек је човеку светиња својим је животом потврдио Шаварш Карапетјан, бивши совјетски светски рекордер у пливању перајама. О хуманим делима храбрости и великодушности која је учинио, данас читамо и слушамо с истим оним дивљењем с којим смо као деца слушали бајке о јунацима и њиховим пустоловинама.
Посветио се пливању као петнаестогодишњак, пошто га је група хулигана претукла и бацила у језеро завезавши му камен око врата. Ослободивши се ужета, у последњи је час испливао на површину.
Иако су му неки од првих тренера рекли да од њега никад неће бити успешан пливач, овај Јермен је до 16. септембра 1976. године, с непуне 24 године, био вишеструки државни првак тадашњег Совјетског Савеза (СССР-а) у пливању перајама, седамнаестоструки светски, тринаестоструки европски првак и једанаестоструки обарач рекорда. А онда је тог дана чин незамисливог јунаштва преокренуо ток његовог живота у другом смеру.
Пливање перајама је најбржи начин кретања човека кроз воду и, за разлику од осталих пливачких дисциплина, служи за прелазак дужих стаза. Његов легендарни тренер Липарит Алмасакјан, зван Липо, био је познат по коришћењу врло необичних метода у тренирању: свакодневно трчање око тридесет километара с ранцем пуним песка на леђима или чак с другом особом на леђима, пењање узбрдо с рукама иза леђа, веслање до изнемоглости… Такође је првака обучио како да се вештачки хипервентилира помоћу пет дубоких удаха.
Изгледа као да га је Липо припремао за најзначајније такмичење у животу: оно у којем циљ није “победити” време на семафору, него спасити што више људских живота у кратком времену. Шаварш је 16. септембра 1976. требало да буде у Хановеру на Светском првенству у пливању с репрезентацијом СССР-а. Али, име вишеструког првака није било на списку пливача. У једном интервјуу је причајући о томе рекао да верује у вишу силу. Можда га је баш она усмерила на тренинг с братом уз Јереванско језеро уместо на такмичење у Хановеру.
Шаварш и његов брат Камо, који се такође бавио подводним пливањем и њихов тренер Липарит Алмасакјан су 16. септембра 1976. године били на тренингу. Трчали су поред Јереванског језера када је тролејбус број 15 изгубио контролу и за неколико секунди слетео са пута на пешчану обалу, а затим потонуо у хладној води.
У тролејбусу су биле 92 особе. Један путник је приморавао возача да стане изван станице, возач се успротивио и избила је туча, која је проузроковала несрећу. Тролејбус је потонуо на дубину од 10 метара. Људи у њему су покушавали да разбију стакло и спасу се, али без успеха.
У том тренутку је Шаварш одлучио да скочи у воду и извуче људе из трлејбуса. Рекао је брату и тренеру да односе спасене на обалу, а он је заронио. Кад је стигао до тролејбуса, ногом је разбио прозор. И поред великог крварења и хладне воде извлачио је људе на површину где су га чекали брат и тренер. Заронио је укупно 30 пута, одмарајући се само двадесетак секунди, тек толико да дође до даха, успео је да извуче готово тридесет људи, од којих је двадесет преживело.
„Нисам имао избора. Рекао сам самоме себи: ‘Ако сада не победиш, све твоје медаље ће изгубити смисао’… Вода је била мутна и једва сам ишта видео. Једном сам изронио на површину с тролејбуским седиштем, а могао сам да спасим нечији живот. То седиште ме и данас прогања у сновима.“
Повређен крхотинама стакла, промрзао и изнемогао, онесвестио се приликом тридесетог зарона. Добио је упалу оба плућна крила и сепсу од контаминиране језерске воде која му је инфицирала ране. Провео је у болници укупно 46 дана у несвести. Био је то крај његове пливачке каријере.
Одакле му снага да толико пута зарони у дубине хладнога језера и да потом исплива на површину с утопљеницима у наручју?
Човек не зна за шта је све способан док се не нађе у одређеној ситуацији. Сви који су жртвовали своје животе спасавајући туђе, учинили су то из племенитог хуманог подстрека и осећаја дужности.
Упитан једном да ли би поновио све знајући да га чека крај спортске каријере, без оклевања је одговорио потврдно.
Сплет бирократских грешака и тенденција СССР-а да медији не извештавају о трагичним догађајима били су главни разлози због којих је прича о овом подвигу у почетку остала унутар граница Јерменије. Једном кад је прешла границе, Шаварш је постао јунак Совјетског Савеза, примио је преко шездесет хиљада писама захвалности и подршке, одликован је медаљом за храброст, значком части и УНЕСКО-овом наградом “Фер плеј”, иако његово дело није директно повезано са спортским успехом. По њему је назван астероид 3027 Шаварш, а Русија одржава турнир у пливању перајама њему у част.
И баш као у пустоловинама најпознатијих јунака из митова и бајки, ово није једини такав подвиг у његовом животу. Десетак година касније затекао се поред зграде у пламену у којој су били заточени људи. Дана 19. фебруара 1985. године у Јеревану се запалио Спортско-концертни комплекс, понос града. Без оклевања, баш као и први пут, утрчао је у пожар безрезервно спасавајући људске животе.
Опет је завршио у болници, сав у опекотинама, дајући скромне изјаве за медије:
„Свако се може затећи на месту где је људима потребна помоћ. Нисам изузетак“.
Један од Толкинових јунака је рекао: Храброст се налази на неочекиваним местима. Прилике да се она испољи постоје свуда око нас. Довољно је заронити испод површине онога што нас раздваја како бисмо открили дубине људскости које нас повезују и надахњују.
Рескирао сам, али нисам могао само да стојим и гледам. Људи би требало да се међусобно воле, без тога живот нема смисла.
Године 1993, живот га је одвео у Москву. Има малу обућарску радионицу и никада се не жали на своју судбину.
Замислите ову сцену: незграпни, средовечни мушкарац, носећи олимпијску бакљу, трчкара по Кремљу. Очигледно, тих неколико стотина метара прави му велике тешкоће. Одједном се бакља угаси. Службеник ФСО запали пламен својим упаљачем. Човек настави да трчи, стиже до циља и предаје бакљу другом.
У међувремену, друштвене мреже су експлодирале од излива злобе и коментара типа – неки званичник одлучио да учествује у предаји олимпијске бакље и прописно се обрукао. Блогери започеше расправу о симболици олимпијског пламена, којег је запалио обавештајни официр. Међутим, нико се није ни потрудио да сазна ко је тај човек са којим се московски ветар тако окрутно нашалио, и зашто је баш њему указана част да носи олимпијску бакљу те, 2014. године.
Његова самопожртвованост морала се одразити на његово здравље. За 60-годишњег Шаварша, тих неколико стотина метара били су истински изазов. Као и увек – он је победио!
Заиста, помало је увредљиво што се тај пламен угасио баш у његовим рукама.
Ипак, вероватно, као по обичају, ми нисмо у стању да разумемо такве ствари! Можда се олимпијски пламен није угасио. Можда се само поклонио пред њим, са поштовањем савио главу пред храброшћу и величином легендарног Шаварша Карапетјана. На крају крајева, огањ душе овог спортисте и истинског човека, та небеска ватра која из њега исијава, никада се неће угасити!
Извор: Хронограф.нет
