Сваког августа и децембра Српска православна црква и њени верници прослављају Дан свете мати Ангелине, српске монахиње, деспотице и светице, чије се мошти чувају у манастиру Крушедол. Тих дана поклоници стоје око њених моштију, као некада око ковчега Старог завета, јер верују да тако исцељују душу и тело.
– Поштовање преподобне мајке Ангелине почело је врло рано. Њен живот је био необичан и вредан поштовања, врло тежак: надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа, светог Стефана Слепог, два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче. Њој је било суђено да живи у најтежем периоду за Србију – у раном 15. веку – пише у црквеној биографији мати Ангелине.
Ангелина Бранковић, била је потомак владарске лозе и ћерка Аријанита Комнина, господара Коњуга у области Шкумбе (елбасански крај). Жена Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа и снаја проклете Јерине. Рођењем је добила име које значи Анђеоска жена.
Око 1459. у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи. За време боравка код кнеза, кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана и замоли од родитеља благослов за брак. Родитељи дадоше пристанак, те се Ангелина и Стефан венчаше у Скадру 1461. године – пише у њеном житију.
Један од епископа је младу Ангелину описао као образовану, радозналу, лепу и мудру жену, која је гајила велику љубав према књигама, читала је много, имала је и личну библиотеку, а поједини примерци се и данас налазе у манастиру Крушедол. Занимљив је податак да је њену омиљену књигу „Лествице“, само за њу написао инок Давид (у Смедереву 1434), по наруџбини њеног свекра деспота Ђурђа Бранковића. На овај рукопис он се својеручно потписао и његовом руком стоје записана слова на последњим страницама : „Сија књига деспотице Ангелине монахиње“.
– Када је Стефан преузео престо од брата и постао деспот, народ је Ангелину прозвао деспотица. У Албанији, где су се склонили од Турака, рођен им је син Ђорђе, али наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше их па се Стефан и Ангелина склонише у Италију, у област Фурланију на северу. Живели су у старом замку Београд врло оскудно. У Италији је Ангелина родила сина Јована и ћерку Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифиција. Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји 9. октобра 1476. – пише у житију.
Да би олакшала живот својој деци, обратила се молбом угарском краљу Матији Корвинy, он се смиловао и позвао их код себе. Ангелина је, преко Беча и Будима, носила мошти свога мужа у сремски град Купиново на Сави, где је стигла у фебруару 1486. године. Ту је подигла цркву светог апостола Луке и положила Стефанове мошти. Краљ Матија је дао старијем Ангелинином сину Ђорђу титулу деспота и доделио на управу области у Срему, али се он тога одрекао у корист млађег брата Јована и замонашио се 1495. године у манастиру Купинову, где је добио име Максим. Постао је митрополит Београдски и Сремски, а заједно са мајком Ангелином подигао је на огранцима Фрушке Горе диван манастир Крушедол, посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Свети Максим је ту пренео из Београда своју епископску столицу и тако обновио Сремску архиепископију.
Преподобна мати Ангелина прими овде у Срему монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу име Ангелина. Хроничари бележе да се после монашења још више предала молитви и делима милосрђа. Активно је учествовала у реконструкцији светих храмова и православних манастира у Срему и окупљала побожан народ. Због многобројних дела, она је, као савршена Хришћанка, супруга, мајка и монахиња, прозвана у народу „Мајка Ангелина“.
– Поживевши свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усни у Господу 30. јуна 1520. године и би сахрањена у женском манастиру близу манастира Крушедола, а неколико година после, када су њене свете мошти пројављене, пренете су у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот (ковчег) са моштима светог јој сина Јована деспота. Њихове свете мошти Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, али би сачувана лева рука Свете Мајке Ангелине – бележе црквени историчари.
Житије преподобне Ангелине написано је убрзо по њеном упокојењу, једно је сачувано у Минеју (рукопис из 16. века). На савремен српски језик превео га је епископ Митрофан Шевић. Такође, житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.
Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим у Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури, њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, Српској Црњи, Саборној цркви у Вршцу и Остојићеву.
СВЕТА ИКОНА
Иконе свете Мати Ангелине налазе се у Крушедолу, Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку. По овом предлошку урађена је икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју СПЦ у Београду.
Вечерње Новости
